Teofil Pančić je rođen 1965. godine u Skoplju. Piše kolumne, eseje, komentare I književne kritike za nedeljnik Vreme i za brojne medije iz Srbije i okruženja. Pre ove, u Biblioteci XX vek objavljene su prve tri knjige njegovog ciklusa “Život i smrt u srpskom postkomunizmu”: Urbani Bušmani (2001), Čuvari bengalske vatre (2004) i Kroz klisurine (2007), kao i knjiga kolumni Karma koma (2007). Tekstovi Vremeplova na remontu obuhvataju period od marta 2006. do decembra 2009. godine.
Predgovor
Knjiga Vremeplov na remontu četvrti je nastavak serijala Životi smrt u srpskom postkomunizmu, a njegovom autoru nikada nije bilo teže da osmisli ovaj svojevrsni “autopredgovor”. Zašto je to tako? Nije Srbija još iskoračila iz istorijskog perioda koji (između ostalog) nazivamo postkomunizmom, a nije se ni okanula političke i svake druge instrumentalizacije “pitanja života I smrti”. Međutim, reklo bi se da je periodu u kojem su tekstovi iz ove knjige nastajali, a to je vreme od marta 2006. (smrt Slobodana Miloševića) pa do kraja 2009, nekako najteže pronaći zajednički nazivnik. Osim ukoliko to nije konfuzija. Na jednoj strani, kao da su godine nakon fizičke smrti glavnog kreatora Srbije iz devedesetih bile manje vreme neopozivog odmaka od njegovog nasleđa, a više poslednji relevantni pokušaji da se u njegovom političko svetonazornom nasleđu po svaku cenu, pa i serijskim silovanjem razuma i pamćenja, pronađe nekakvo “zdravo jezgro” koje bi valjalo sačuvati i reprodukovati, makar i u nešto drugačijem pakovanju. To je svojevrstan restauracijski element tog vremena, naročito izražen u njegovom prvom delu. Na drugoj strani, došlo se i do trenutka u kojem je Srbija – što zahvaljujući dinamici unutrašnjih političkih i društvenih procesa, što zato što je pred taj izbor bila stavljena spolja – bila prinuđena da bira između starih, provereno štetnih paradigmi, i nečega što joj obezbeđuje budućnost. I Srbija je, možda i ne tako ubedljivo, ali ipak većinski izabrala budućnost. Hepiend? Ne baš: oni koji su se rado predstavljali kao njeni nosioci nisu umeli, hteli ili smeli da odlučnije raskinu sa jalovim mantrama prethodnih politika, po cenu da Srbija ostane zaglavljena u limbu. Naravno, najčešći katalizator svih ovih pre svega vrednosnih, a posledično i praktičnih nedoumica i lutanja famozno je “kosovsko pitanje”, koje je upravo u ovom periodu krenulo ka razrešenju (kuda se, doduše, zaputilo ne voljom bilo kojeg od vodećih ovdašnjih aktera). Zato je, nužno, njemu I njegovim nuspojavama posvećeno dosta prostora u ovoj knjizi. Jednu zakonitost lako ćete primetiti, ona je ionako stara već decenijama: kad god se ovde govori o “Kosovu” kao o pitanju biti ili ne biti, vere ili nevere i tome slično, uvek se zapravo govori o svemu drugome osim o Kosovu. Prava tema je uvek sama Srbija, i to ko će i kako definisati dominantne drštvene vrednosti u njoj. U jedno ipak nema sumnje: “vremeplovska” strategija doživela je istorijski poraz. Zato je taj vremeplov na remontu, ali razloga za bezbrižnost nema. Veliko je pitanje da li oni koji ga popravljaju zaista znaju šta rade.
Septembar 2010. T. P.
.png){kind=logo}
