U trinaest eseja ove knjige autor govori o kulturi kao detonatoru mržnje i ratova na Balkanu. «Video sam je na delu tokom godina krize i ratova u bivšoj Jugoslaviji, a zatim sam video i to da je ona iz te krize i ratova izišla manje-više netaknuta, spremana da opet, ako zatreba, posluži istoj svrsi: da potpali. To me je podstaklo da posebnu pažnju posvetim posleratnom “patriotskom” diskursu o kulturi u Srbiji i drugim balkanskim zemljama, da utvrdim na koji način, zahvaljujući kojim retoričkim strategijama, taj diskurs uspeva da sačuva svoj ekplozivni potencijal. Tako sam se zainteresovao za mitove o takozvanom “nacionalnom duhovnom i kulturnom prostoru” ili za one o tobožnjoj sraslosti balkanskih nacija sa tlom na kome žive i na koje polažu ekskluzivno pravo, a moju pažnju privukli su i kultovi nacionalnog jezika, pesnika i njihovih grobova i spomenika, te epske tradicije i njenog glavnog simbola – gusala.» (Iz Predgovora).
.png){kind=logo}
