Kupusom sam se počela baviti relativno kasno, premda se podstrek za to pojavio veoma rano, na samome početku mog bavljenja naukom. Pre četrdeset i pet godina, na drugoj godini klasičnih studija na Filozofskom fakultetu u Beogradu, profesorka istorijske gramatike indoevropskih jezika Ljiljana Crepajac (kod koje sam docnije magistrirala i doktorirala) me je pozvala da jedanput ili više puta nedeljno pomažem u čitanju penzionisanom profesoru i akademiku kod njega u kući.
Milan Budimir bio je slep. Vid je izgubio kada je imao dvadeset i pet godina, kada je boravio u neljudskim uslovima u logoru u Mađarskoj, za vreme prvog svetskog rata.
Rodio se u Mrkonjić Gradu, a gimnaziju je učio u Sarajevu. To je bilo vreme austrougarske vlasti. Budimir je bio odličan u matematici. Između ostalog je pomagao, na privatnim časovima matematike, jednom drugom učeniku gimnazije, Gavrilu Principu. Kada je maturirao, zatražio je stipendiju za studiranje u Beču, ali nije dobio matematiku, koju je želeo, nego klasične studije. Studiranje i život u gradu koji je u to vreme verovatno bio najuzbudljiviji grad na svetu, bilo je isprepletano sa jugoslovenskim i socijalističkim aktivizmom – a oboje je značilo planiranje uništavanja postojeće politike i sveta u kojem je živeo. U Beču je 1910. video mrtvoga Lazu Kostića, u sanatorijumu u kojem je umro. Studenti Srbi pozvani su da mu odaju počast pre odnošenja pesnikovog tela na pogreb u Somboru, najsiromašniji među njima imao je, po testamentu, dobiti pesnikovo odelo. Mrtvi pesnik sa dobro očuvanim telom (Kostić je celog života vežbao i trčao) na mladoga Budimira je ostavio dubok utisak: video ga je kao Dionisa pred ponovno rađanje. Mnogo godina docnije je o nekim Kostićevim teško razumljivim stihovima napisao lucidan esej.
