Muzeji su tema koja u novije vreme postaje atraktivna i za naučnike u Srbiji. Izlazi sve više knjiga o različitim aspektima muzejskog rada, osnovan je Centar za muzeologiju i heritologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu (još uvek pri Odeljenju za istoriju umetnosti), prijavljuju se masteri i doktorati iz oblasti muzeologije, ili zaštite kulturnog nasleđa u najširem smislu.
Tako je tema koja je, iako potpuno trendy u svetskim razmerama, a u Srbiji doskora bila u potpunosti zanemarena, konačno našla svoj put do šire naučne i stručne zajednice, što bi trebalo da rezultira pronalaženjem boljih puteva od muzeja do njihove (potencijalne) publike, između onoga za šta se ljudi interesuju i onoga čime se muzeji bave. Primera novih pristupa muzejima sve je više (ukupan rad Muzeja istorije Jugoslavije, pojedine izložbe Istorijskog muzeja Srbije, na primer, ili izložba Plastične devedesete u Etnografskom muzeju u Beogradu), ali je to samo kap u moru svakodnevne konvencionalne muzejske ponude.
Ključna pitanja kojima se bavim u ovoj knjizi su teorijski odnosi između muzeja, društva i politika identiteta, koji bitno utiču na to kako se shvata kulturno nasleđe i kako se gleda na funkciju muzeja. Ovde takođe pišem i o odnosu između muzeologije i antropologije, kao moje "matične" discipline, ali i između muzeja i popularne kulture i savremenog sveta uopšte. Sintagma u naslovu knjige granice moći odnosi se na različite vrste granica: ideološke, fizičke, simboličke, samorazumljive, na sve one granice koje svakodnevno sputavaju naše živote, teraju nas na zaobilaženje, preskakanje ili čekanje.
Iako su mi, prilikom rada na ovim tekstovima, mnoge stvari postale znatno jasnije (svako od nas piše prvenstveno da bi samom sebi odgovorio na pitanja koja postavlja), i dalje je ostalo mnogo tema o kojima treba razmišljati i koje ostaju otvorene za neke druge tekstove i neke druge knjige. (Iz predgovora)
.png){kind=logo}
