„Kafka je u romanu razočličio totalitarizam kao skup
najdubljih moralnih i duhovnih izopačenosti. Ona tobo-
žnja nemarnost (nemarnost „po prividu“ stvari) sa kojom
se stvar optuženog vodi kao proces tako da sve, čitav tok
stvari, deluje kao kakva rasklimatana mašina koja bi se
svakog časa mogla raspasti ali ipak nikad ne promašuje
svoj cilj – ta vrhovna obmana i zamka za nevine, naivne i
bespomoćne, to i jeste najmonstruozniji „pronalazak“
ugnjetačkog sistema.
Jer dok ugroženi drhti i strepi, i dok se bespomoćno
obazire na sve strane tražeći uzaludno nit na koju da na-
stavi svoje napore za izbavljenjem, unapred osuđene na
neuspeh, ta zarđala i nepodmazana mašina administrativ-
no-sudske sporosti, od čijeg svakog zastajkivanja ili
usporavanja raste brdo neizvesnosti i širi se sapunjavi
mehur nade, a čije svako ubrzanje približava neizbežan
ishod, valjda je jedan od najdubokoumnijih pronalazaka
Kafkinih u njegovoj viziji totalitarnog sistema.
Pa ipak, da li je Kafka učinio svog junaka potpuno
bespomoćnim pred skrivenim licem ove opake i nemilo-
srdne mašinerije koja mrvi ljude, da li ga je ostavio bez
ikakve šanse? Ma koliko to, posle svega što je rečeno, iz-
gledalo čudno i paradoksalno – nije! Naime, sve što je
kazano o svemoći sudske birokratije važi samo pod uslo-
vima pod kojima se odigrava radnja u romanu – pod uslovom
besprizivne i bespogovorne kapitulacije Jozefa K. Ceo
tok zbivanja sa ishodom pokazuje šta se neminovno ima da
desi sa pojedincem koji se od početka povinuje.
Kafkin junak je stajao pred alternativom: odupreti se
ili se povinovati sudskim vlastima i njihovim nalozima
u toku sudskog postupka. I još na samom početku on je iz-
neverio buntovno Ja svoje prirode kad se opredelio za
poslušnu saradnju sa organima vlasti:
… K. Zastade jedan časak. Ako bi otvorio vrata iduće
sobe ili čak i vrata od predsoblja, možda se ona dvojica
ne bi ni usudili da ga u tome spreče, možda bi bilo najjed-
nostavnije rešenje čitave ove stvari da tera do kraja. Ali
možda bi ga ipak uhvatili, a kad bi ga jednom savladali,
izgubio bi svaku nadmoćnost koju je prema njima u izve-
snom smislu ipak sačuvao. Stoga se umesto takvog
rešenjaopredelio za sigurnost kakvu je morao doneti so-
bom prirodan tok stvari. Otišao je u svoju sobu a da ni on
ni stražari nisu izustili više ni reči“.
Zoran Gluščević
.png){kind=logo}
