Ima nečeg istinski zastrašujućeg u poeziji Aleksandre Jovičić. Još strašniji mora biti napor pesnikinje da istovremeno piše o smrti i detinjstvu, o detinjstvu prožetom smrću i o smrti detinjstva. Taj koloplet je, primetiće pažljivi čitalac, gotovo kišovski. Iako autorka smrt pominje tek dvaput – i to u stihovima: „smrt ne dolazi onda kada je priželjkujemo“ i „Kažu, nakon smrti još uvek rastu nokti / ne kažu čemu služe“ – centralni motiv zbirke jeste smrt, koja ne predstavlja udaljenu alegoriju života, već samu bit života. Zbog toga se ove pesme ne tiču isključivo intime, osećanja, opažanja i doživljaja lirskog subjekta, već svih nas: naših malih života i naših malih smrti.
U poeziji Aleksandre Jovičić su zlo, smrt i detinjstvo neraskidivo povezani. O bliskosti tih kontrastnih pojmova najilustrativnije svedoče uznemirujući stihovi: „zlo vešto skriveno / na najočiglednijem mogućem mestu: / u duši svakog od nas“ ili „mi smo se skrivali u podrumu / i čekali da se zlo umori.“ Pretpostavljeno nevino detinjstvo u zbirci Naše male smrti ima zlokoban prizvuk. Samo neko ko je, kao dete, na vlastitoj koži osetio užas rata može da napiše ovakve stihove: „Zapravo se umorilo detinjstvo / i poput zlatne prašine / otresli smo ga sa dlanova“ ili „O, upropašćene detinje radosti / rasejane po getima, rezervatima. / Nekadašnji divovi našeg detinjstva uveli su / od tuge za zavičajem, / a u tebi cveta pupoljak zla, / množe se razarajuće ćelije / i nagrizaju ti kosti.“ Čak i sećanja na detinjstvo i zavičaj zvuče strahotno. Nema povratka: „Rodna gruda ne uzvraća moju ljubav. / Ona je ravnodušna prema stopama koje je gaze.“ Najstrašniji stihovi u zbirci Naše male smrti glase: „Život delim na etape pre i posle / i ne znam šta / je gore / pre / ili posle.“
Zbirka pesama Naše male smrti je, u neku ruku, naša Enciklopedija mrtvih, ali pročitana u negativu, takva da u njoj stvarnost smrti konačno nadrasta svaki metafizički govor o smrti.
– Srđan V. Tešin
.png){kind=logo}
