Konstantin Ljevin, jedan od junaka Tolstojevog romana Ana Karenjina, suočen s problemom smrti, posmatra ljude koji rade na njegovom imanju i ovako razmišlja:
„Zašto ja stojim ovde i teram ih da rade?
Zašto se oni trude? …Ako ne danas-sutra,
kroz deset godina će je zakopati [reč je o jednoj starici], i ništa neće ostati ni od nje, ni od ove kaćiperke u crvenoj marami, koja tako vešto i nežno izdvaja iz pleve klasje.
I nju će zakopati… I što je glavno, ne samo njih, nego će i mene zakopati, i ništa neće ostati. Zašto?”
Ljevin potom razgovara s jednim seljakom i ostaje zadivljen njegovim mudrim rečima:
„Ima raznih ljudi; neki čovek živi samo za svoje potrebe… a Fokanič je pravedni starac. On živi i za dušu. Misli i na Boga.”
„Kako misli na Boga? Kako živi za dušu?”
- gotovo uzviknu Ljevin.
„Zna se kako, po pravdi, po Božjoj volji.”
.png){kind=logo}
