Majster Ekhart (1260-1327?), formalno dominikanac, obrazovao se u Strazburgu, Parizu, Kelnu, pod uticajem Alberta Velikog, klasičnog sholastičara i kao savremenik Tome Akvinskog i Dunsa Skota. Predavao u Parizu, gde je stekao magisterijum, tj. majstorsko dostojanstvo. Delovao je u Bremenu, potom rukovodio teološkom školom u Strazburgu. Držao je propovedi i po manastirima kao najugledniji teolog i najslavljeniji propovednik Nemačke. U sporu između Tome Akvinskog i Dunsa Skota, stavio se na stranu prvog, i ohrabrivao laike da uđu u augursku tajnu i tajnu spasenja. NJegove propovedi su zapisivane i širene, što je izazvalo zvaničnu Crkvu da mu se suprotstavi, a inkvizicija je progonila i spaljivala sve one koji su izražavali njegove stavove. Uprkos odstupanjima od tomizma, njegov red je nastojao da ga zaštiti i da posvedoči pravovernost, sve dok nije bila donesena neopoziva odluka. Odbio je optužbe inkvizitora, ali je morao pred papu u Avinjon. Ekhart se 1327. poslednji put pominje kao živ. Zastupao je učenje o večnosti ljudske duše. Ekhartova nadahnuta i skoro panteistička teologija jedna je od vršnih tačaka hrišćanski inspirisane mistike.
.png){kind=logo}
