Homoseksualci su sada emancipovaniji u pravnom i političkom smislu (zakonski okvir, udruženja, aktivizam); ali su istovremeno ugroženiji u sferi građanskog društva, jer su vidljiviji i, kako se to često kaže, „nacrtana im je meta na čelu“: češće su izloženi nasilju – u meri u kojoj su poređenja moguća, jer ranije se to nasilje manje pažljivo beležilo – a sigurno su više verbalno napadani i eksplicitno omraženi, prezreni i vređani, u javnom, polujavnom (društvene mreže, društvena okupljanja manjeg obima) i privatnom diskursu. Knjiga koja je pred vama pomaže da razumemo: kako je do toga došlo? Štaviše, i u tome je njen najveći kvalitet, ona omogućava da taj protivrečni društveni razvoj sagledamo iz lične perspektive pojedinaca koji žive svoje živote, u ovom društvu i vremenu, u njemu misle, osećaju, veruju – i dele svoje priče sa istraživačem, pa onda i sa nama čitaocima. Ne samo to: odluka da se pažnja posveti upravo religioznim gej muškarcima i lezbejkama je višestruko saznajno produktivna jer osvetljava i „drugu stranu“ diskriminacije: marginalizovanost i usamljenost vernika unutar same gej zajednice, nerazumevanje s kojim se susreću, prinuđenost da sami, bez podrške zajednice i najčešće bilo koga iz okoline, nađu svoj način da pomire svoju seksualnost i svoju veru – ili pak da žive njihovu suprotstavljenost. Svedočanstva kako oni to čine, retka i dragocena, govore takođe o ljudskoj žilavosti i kreativnosti, a ponajviše, o individualnosti – toj u srpskom društvu vazda krhkoj biljci čije manifestacije valja s pažnjom prepoznavati i negovati.
Ivana Spasić
.png){kind=logo}
