Tvrdnja da je sociologija mlada nauka ni u vreme svog nastanka nije bila tačna, ali današnje ponovno razmatranje njenog uzrasta može biti povod za konstataciju o sada već neospornoj zrelosti. Formativni period sociologije kao akademske discipline seže u kraj devetnaestog veka, sada je početak dvadeset i prvog. Kao socijalna i politička teorija, te kao uporedna društvena istorija ona je stara koliko i filozofija. Za pozitivistički orijentisanu sociologiju, proisteklu delimično iz pragmatizma i utilitarizma devetnaestovekovne praktičke filozofije može se reći da je nešto mlađa, ali i ona ima već zamašnu krivulju. No važnije od pitanja nominalne hronološke starosti jeste pitanje njene saznajne i moralne odgovornosti. Sociologija nikada nije u političkom smislu bila nevina, ali je politički fanatični idealizam, svojstven osnivačkim projektima Marksa ili njemu po svemu različitog Dirkema danas nedopustiv. Ako je Marksov komunistički ekumenizam bio utopijski, primene tog ekumenizma tokom dvadesetog veka donele su antiutopijske posledice. Ako je kontovsko-dirkemovski san o besprekornom poslednjem stadiju nastao iz zanosa liberalizmom, njegova psihodelična zakrivljenja tokom dvadesetog veka pretvorila su taj san u kolektivnu noćnu moru. Očevi osnivači nisu krivi za sve ono što je došlo posle. To ipak ne znači da je sociologija nevina, ili da joj je dozvoljeno da još uvek bude politički infantilna.
.png){kind=logo}
