Priča o utopijama je možda najoriginalnije zamišljena studija utopijskog fenomena koja je do sada napisana.
Posle načelnih i detaljnih razmatranja najvažnijih dela klasične utopijske literature, Mamford pomera fokus na 'društvene mitove' i političke pokrete čije su ambicije i projekcije, od 19. veka na ovamo, presudno uticale na stanje sveta u kojem živimo.
Tako se Priča o utopijama proširuje na sve srodne pokušaje razrešenja društvene agonije, u kojoj utopisti nisu hteli da vide sudbinu - što je njihov možda najvažniji doprinos, nezavisno od konkretnih zamisli i predloga.
Kao što primećuje Mamford, ljudi s Markiških ostrva nisu pokazivali utopijski impuls; tamo nema strogih, ali pravednih Čuvara iz Platonove Republike; nema ni Belamijevih radnih armija, niti Herckinog knjigovodstva; nema, u projekciji, ni Morisove pastoralne idile (verovatno najljudskije od svih utopija s kojima ćemo se ovde sresti).
Posto ljudi od života nisu napravili pakao na zemlji, pitanje Izlaska se i ne postavlja. Mi smo sebi izgleda nametnuli duži i tegobniji put - samo zato da bismo se, možda, ako za to još uvek ima uslova, vratili na način života koji ne bi proizvodio toliko otpora i poremećaja.
Iako nije propustio da naglasi autoritarni i često despotski karakter klasičnih utopija, počevši od Platonovih i Morovih idealnih zajednica, Mamford im ipak odaje priznanje zbog nastojanja da urede svet koji je u nekim bitnim crtama ostajao ili pokušavao da ostane ljudski. Početkom 19. veka taj impuls se skoro potpuno gubi.
.png){kind=logo}
