Neposredno nakon terorističkih napada jedanaestog septembra, ionako zahtevan raspored obaveza Noama Čomskog postao je još intenzivniji. U mesecima koji su usledili, održao je mnogo javnih govora i dao bezbroj intervjua, od toga mnoge za strane medije, koji su mu se obratili kao jednom od malobrojnih američkih intelektualaca aktivno suprotstavljenih agresivnom vojnom odgovoru Bušove administracije na napade.
S nepokolebljivim ubeđenjem, Čomski je sigurno hiljadu puta ponovio svoj stav da se ne možemo baviti pitanjem terorizma slabih protiv moćnih, a da se pritom ujedno ne suočimo i s „mnogo ekstremnijim terorizmom moćnih protiv slabih, o kome se, međutim, ne govori“. Ovaj stav, potkrepljen nizom poučnih primera iz istorije, dokumenata i analiza, nije naišao na odziv u Vašingtonu i u vodećim američkim medijima, ali je zato odjeknuo u široj javnosti u Sjedinjenim Državama i inostranstvu, koja se još jednom okrenula Čomskom, u potrazi za glasom razuma i savesti koji on već decenijama predstavlja.
Rad Noama Čomskog svima nama postavlja pitanje – i izazov: Da li je opravdano biti optimista u ovom vremenu pametnih bombi i nacionalističkih vlada? Odgovor, kao što Čomski ima običaj da kaže, umnogome zavisi od toga šta će odlučiti da urade ljudi poput vas i mene.
