DOMAĆI AUTORI

Povodom 20 godina od objavljivanja prvog izdanja.

Nagrade: Stevan Sremac 2007, Austria Literaris 2008. i Prix des lecteurs du Var – Toulon 2011.

„Najbolja objavljena knjiga u regionu među 300 predloženih naslova prema anketi Oslobođenja za razdoblje 2000–2016. u kojoj je učestvovalo oko 250 autora, kritičara, profesora književnosti, novinara, izdavača i prevodilaca.“

„U elegičnom, ali i duhovitom tonu, pred nama je dnevnik jednog inicijacijskog putovanja i duhovnog preporoda, u kojem se susreću živopisni likovi – od pripadnika međunarodne intelektualne elite do vlasnika slikovitih lokalnih bistroa. Postepeno, ispod grube i odbojne spoljašnjosti počinje da izbija ranjiva, ogoljena senzibilnost. Pisac ponovo udiše prirodu punim plućima, upija ljude i lepotu predela, i tako nam, kroz susrete pune kontrasta, nesvakidašnje razgovore, sitne događaje i mala prosvetljenja donosi gorko-slatku hroniku života koji iznenada ponovo zadobija obećavajuće obrise.“ – Actes Sud

„U ovom melanholičnom autobiografskom romanu igrom sudbine mladi pisac dospeva u vilu kraj jezera Komo, gde među uglednim piscima i intelektualcima provodi mesec dana uživajući u prirodi i u bezbrižnosti svakodnevice. Ali iza te prividne idile ne prestaju da izranjaju uspomene na rat i teskobne misli o Srbiji, koja tokom burnih devedesetih prolazi kroz duboke i dramatične promene.“ – Aleksej Kurilov

„Postoje, dakle, ovakve knjige koje imaju svoju magiju, svoj glas koji je lakonski koliko i neodoljiv i samosvojan. Valjarevićev Komo je divna knjiga koju svesrdno preporučujem!“ – Dr Ivon Šauh

Autor romana Polje meduza, dobitnik nagrade Zlatni triler i priznanja francuskog lista Libération za najbolji strani kriminalistički roman

Tri Skeptikova dana

Nekada je Skeptik, istražitelj po narudžbini koji je briljantno razrešio neobičan slučaj u romanu Polje meduza, vodio srećan bračni život. Međutim, njegov iznenadni odlazak od kuće, bez ijedne reči upućene supruzi, narušio je poverenje koje su godinama gradili. Šta se dogodilo tokom ta sudbonosna 72 sata i zbog čega je Skeptik uporno ćutao o tom periodu svog života, ostalo je obavijeno velom tajne.

Pre nego što je postao istražitelj, Skeptik je radio kao novinar, oslanjajući se na svoju izuzetnu sposobnost zapažanja i veštinu povezivanja naizgled nepovezanih činjenica. Nakon decenije provedene daleko od rodnog grada, vraća se kako bi otkrio ko stoji iza niza uznemirujućih događaja koji narušavaju mir jedne male sredine na severu zemlje. Ali povratak u poznato okruženje donosi i suočavanje s prošlošću, zbog čega granica između privatnog života i profesionalne dužnosti postaje sve nejasnija.

Kakvu vezu imaju odrastanje u malom mestu, piromanija, černobiljska katastrofa, maloletnička delinkvencija, bračna neverstva, medijska cenzura, bankarska piramidalna prevara, tri decenije star slučaj ozloglašenog voajera i ritualna ubistva?

Da bi razmrsio zamršenu mrežu događaja i tajni, Skeptik će morati da se osloni na svoj izoštreni um, pažljivo analizira svaki detalj i poveže tragove koji na prvi pogled nemaju nikakve dodirne tačke. Jer u svetu u kojem ništa nije onako kako izgleda, upravo najsitniji detalji mogu otkriti istinu.

Knjiga "Grumen medne soli" predstavlja ozbiljan, originalan i metodološki dobro uremeljen dopirnos proučavanju stare srpske crkvene književnosti, a posebno književnog, bogoslovskog i inertekstualnog sveta Svetoga Save. Snaga ove knjige leži u širini korišćenog materijala, sposobnosti povezivanja različitih tradicija, pažljivom filološkom čitanju i spremnosti da se poznata mesta Savinog dela ponovo postave u pitanje. Knjiga donosi niz novih i podsticajnih tumačenja i u isto vreme nudi celovitiji pogled na Savinu petiku u kojoj se Biblija, Predanje, istorija, simvol i književno stvaralaštvo neprestano prožimaju.

Roman Aleka Patrića Crna stena Beli grad ovenčan je 2016. godine najuglednijim australijskim književnim priznanjem „Miles Franklin Award”. U dugoj istoriji te godišnje nagrade (od 1957) samo je nekoliko pisaca kojima je ona, kao Patriću, pripala za prvi roman. Suzana i Jovan Brakočević došli su u Melburn pošto su u ratu u Bosni doživeli najstrašnije gubitke. Već pet godina uspevaju da prežive radeći fizičke poslove (u Sarajevu su oboje bili univerzitetski nastavnici, a Jovan i dobar pesnik). Nova sredina nije neprijateljska prema njima, ali ih vidi kao ono što su sada, a ne kao ono što su bili i što bi možda još mogli biti.
Suzana se prva budi i celim bićem odbacuje rutinu u kojoj se naporan, besmislen dan završava dremanjem ispred televizora: ponovo počinje da piše, odlučuje da rodi dete i usavršava svoj već pristojan engleski. (Humor, koji je poseban dragulj ovog romana, često dolazi iz njihovog odnosa prema novom jeziku: Jovanovog karikaturalnog govora i Suzaninih opservacija o neobičnosti engleskog spelovanja i idioma). Kao u izokrenutom mitu o Orfeju, Suzana-Euridika pokušava da svog zamuklog pesnika vrati u život dostojan življenja. Ali u Patrićevom romanu za Suzanu i Jovana osvrtanje nije mogućnost već neizbežnost jer su definisani onim što su doživeli u Bosni. Pitanje je samo moraju li ostati zarobljeni u toj prošlosti.
Pre prvog romana Patrić je objavio nekoliko zbirki priča i kao majstor kratke forme uneo je u svoj roman ekonomičnost izraza, oko za detalj, preciznost i intenzitet. Mada bi mnoge scene ovog romana mogle stajati zasebno kao izvrsne priče, one su organski utkane u jedinstvenu celinu potpuno ostvarene romaneskne strukture: samo tako izrasla tvorevina može sadržati u sebi toliko različitih, čak i protivrečnih elemenata (ljubavna priča, ratna tragedija, izbeglištvo, horor, humor, lirika, Crna stena i Beli grad) i funkcionisati kao skladno telo.

O autoru:
Alek Patrić (Alec S. Patrić) australijski je pisac srpskog porekla, rođen u Zemunu. Kao dete emigrirao je sa porodicom u Australiju, gde danas živi u Melburnu. Predaje kreativno pisanje na Univerzitetu u Melburnu i autor je dva romana i četiri zbirke priča.

„Život ti je kao vilin konjic. Ima ga, pa nestane, ko tren.“ U tom kratkom blesku između pojavljivanja i nestajanja smešten je roman Gordane Vlahović – priča o prolaznosti, sećanju i pokušaju da se od zaborava sačuvaju ljudi koji su odavno „otprhnuli nebu pod oblake“. A kako sećanje nije nepogrešivo, zapamćeno i domaštano prepliću se u priču o jednom iščezlom svetu. Na prelazu između jednog veka u drugi, vodeničar pronalazi napušteno dete koje će dobiti ime Vidoje. Odrastajući u Moravskom dolu, Vidoje postaje svedok života koji se neprestano menja pod naletima velike istorije: ratova, izbeglištva, dolazaka i odlazaka, ljubavi i porodičnih sudbina. Kroz njegova sećanja smenjuju se generacije i ljudi koje je vreme rasulo na različite strane, dok ostaju priče – ponekad jasne, ponekad tek senke onoga što je nekada bilo. *** Gordana Vlahović (1946, Ruđinci kod Vrnjačke Banje) književnica je i književna kritičarka, a profesionalni vek provela je kao profesorka srpskog jezika i književnosti. Autorka je brojnih knjiga priča, eseja, kritika i romana, među kojima su Na ivici sna, Razodevanje, Vozovi, snovi i sećanja, Kud nestade nebo Rosulje i Transsibir. Dobitnica je Svetosavske povelje za doprinos kulturi i prosveti.

Novi Orlean je zbirka od sedam priča o avanturama autora i opisi njegovih karmičkih sećanja, snova i iskustava na magijskoj stazi.

Za čitaoce koji vole naučnofantastičnu komediju, slojeviti narativ, astronomiju i psihološke priče o potrazi za unutrašnjim balansom i dubljim razumevanjem sopstvenih emocija.

Lenka ne može da se udalji od svakodnevice: telefon joj je stalno povezan na internet a tastatura „uposlena”. Vikend u Deliblatskoj peščari trebalo bi da donese predah od grada, komplikovanih odnosa u porodoci i protivrečnog odnosa s prijateljicom. Umesto toga, nova i (ne)poželjna poznanstva naglo otvaraju pukotine u životu koji je Lenka s toliko pažnje pokušavala da drži pod kontrolom. Identitet koji je gradila počinje da pokazuje svoje naličje, a ono što je potisnuto izranja na površinu. Osluškujući tananu razliku između onoga što o sebi razumemo i onoga što ostaje skriveno u podsvesti, Milan Vurdelja nas upoznaje s junakinjom koja nigde ne pripada – čiji je svaki korak sputan neistraženim unutrašnjim svetom.

Roman Derviš i smrt ugledao je svetlost dana daleke 1966. godine, te ovim izdanjem obeležavamo šezdesetogodišnjicu njegovog objavljivanja i tako svedočimo bezvremenosti i monumentalnoj umetničkoj snazi ovog književnog dela. Kako to inače biva sa velikim piscima i vizionarskim duhovima, sam Meša Selimović je godinu dana nakon što je knjiga objavljena u jednom intervjuu istakao sledeće: Rekao bih da je Derviš i smrt moje najpotpunije djelo. Možda i najiskrenije. Ove gotovo proročke reči odzvanjaju i danas, potvrđujući neprolaznu vrednost i univerzalnost istina koje ostaju trajni miljokazi u našem čitalačkom iskustvu. Priča šejha Ahmeda Nurudina predstavlja jezgro ove romaneskne tvorevine, unutar koje su osvetljena neprolazna egzistencijalistička pitanja o slobodi i usudu pojedinca u sudaru sa totalitarnim društvenim sistemom, u okviru kojeg su pravda i istina podređene logici sile i moći. Kroz unutrašnji slom glavnog junaka prikazana je sva strahota moralnog i duhovnog sunovrata pojedinca koji je, zaslepljen silinom vlasti, poklekao pred velikim životnim iskušenjem i nepovratno izgubio svoj unutrašnji kompas – svoje svjetlo vjere – ostajući bez istinskog utočišta u ljubavi, odanosti i prijateljstva. Tako ova pripovest pokreće još jedno ključno i univerzalno pitanje o tome šta biva sa čovekom kada zakorači preko granica sopstvenih načela i pristane na kompromise koji ga lišavaju ljudskog dostojanstva i ostavljaju ga u večitom mraku, u kojem se, odbacivši veru i ljubav prema bližnjem, zauvek odrekao i zlatnih ptica snova, pretvorivši se u svedoka svog konačnog pada. Marija Radić

Kraj čovečanstva nije došao uz prasak, već uz potpunu tišinu.

U distopijskom romanu 2027. Svet bez ljudi, autor Ivan Janković slika blisku budućnost u kojoj veštačka inteligencija više nije samo alat, već tihi gospodar naših života. Ljudi su, namamljeni obećanjem o moći, mašinama prepustili svoje poslove, odluke i međusobno poverenje. Granica između ljudskog i tehnološkog polako bledi, a sumnja se uvlači u domove i prijateljstva.

Prateći glavnog junaka koji pokušava da otkrije tačnu granicu u kojoj je čovek postao suvišan, ovaj roman postavlja ključna pitanja današnjice: gde prestaje tehnološka podrška, a počinje potpuna zavisnost? Ovo nije priča o dalekoj budućnosti – to je ogledalo sveta čije obrise već danas živimo.

Autor romana „Ukus straha“, „Boja straha“ i „Rizničar tajni“.

Neke uspavanke nisu stvorene da uspavaju. One su tek uvod u najstrašnije snove...

Treća knjiga serijala „Hronike straha“.

Koliko smo spremni da oprostimo onima koje najviše volimo – čak i kada nas upravo oni najdublje povrede?

Godine 2010, negde u Srbiji, jedan jezivi običaj zauvek će promeniti živote dvoje dece i njihovih porodica. Iako dečak i devojčica pokušavaju da se odupru sudbini, godine prolaze, a svet oko njih postaje sve mračniji.

Petnaest godina kasnije, Beograd potresa ubistvo supruge moćnog biznismena. Na mestu zločina istražitelji pronalaze razbijeni mobilni telefon žrtve i nekoliko SMS poruka. Među njima je i audio-zapis čiji sadržaj podseća na nešto naizgled bezazleno – uspavanku. Samo što je ova uspavanka daleko od bezazlene.

Dok istraga napreduje, prošlost počinje da se vraća, otkrivajući veze koje niko nije očekivao.

„Zvuk straha“ donosi novu priču iz serijala „Hronike straha“, u kojoj se istraga oslanja na metode FBI profajlinga i čuvenu formulu legendarnog Džona Daglasa:

Zašto + kako = ko.

Jer da bi pronašli ubicu, istražitelji prvo moraju da razumeju njegov um.

Vrata Ada su otvorena. Doba vatre je počelo.

Treći deo kultne trilogije Kosingas.

Posle bitke na Jastrebini slavi se pobeda, ali prave radosti ipak nema. Iz dubina Ada diže se Hromi Daba, gospodar tame, sa moćnim hordama kakve zemlja još nije videla.


Kosingas Gavrilo zna da ono zlo koje nadolazi nije samo još jedan boj u nizu. Da bi sprečio propast, mora da okupi vitezove Reda Zmaja sa svih strana sveta, a treba i da zadobije naklonost starih bogova i savlada iskušenja pred kojima su padali i najveći junaci. Uz njega stoje Marko, Ratnik iz Proročanstva, vukoljud Vučen, vile, zduhači i svi koji još svim srcem veruju da se mrak Ada može zaustaviti pre nego što pokrije zemlju i zauvek je proguta.


Put ih vodi pod Rtanj, u zaboravljene dvore čarobnjaka Rtnika, uz kletve, prevare, prolivenu krv i pronicanja u drevne tajne. Ali svaki korak ka spasenju ima visoku cenu: neko će izgubiti ljubav, neko veru, neko život, a neko sebe.



Mit i istorija sudaraju se u času kada se odlučuje sudbina sveta: treba skupiti snagu, stati pred tamu i hrabro joj se suprotstaviti.



„Zaboravljena slovenska mitologija je zahvaljujući Aleksandru Tešiću oživela pred našim očima u svom neverovatnom bogatstvu.“

– Dragana Kovačević



„Tešić je jedan od autora koji su, kao pravi barjaktari, utabali put savremenoj srpskoj epskoj fantastici i poveli nas nazad u sopstvenu prošlost. Kroz njegove romane ponovo otkrivamo burnu istoriju našeg naroda, bogatu običajima, predanjima i mitovima.“

– Petar Jelić



„Aleksandar Tešić bi mogao sve da nas uči kako se zapada u pripovedačku vatru kao što ratnici o kojima piše zapadaju u borilački zanos. Zavidim mu na toj moći, i kao pisac, i kao čitalac jer on donosi vatru dobre priče.“

– Oto Oltvanji

Radnja polazi od naučne hipoteze o postojanju bezbrojnih paralelnih univerzuma i vremenskih portala. Smeštena je u jednu od mogućih dimenzija u kojoj su drugačije istorijske okolnosti stvorile potpuno novu verziju stvarnosti.

Kroz ikonografiju naučne fantastike i prepoznatljiv crni humor, autor vodi svoje junake kroz alternativne verzije njihovih života. Knjiga istražuje šta smo kao društvo izgubili, kako bi svet izgledao da smo u presudnim istorijskim trenucima imali više sreće ili pameti, i na oštar način kritikuje potisnute gluposti, sujetu i propuštene šanse.

Delo funkcioniše i kao svojevrsni poziv na akciju i preispitivanje — „intervencija u prošlosti da bi se ispravila budućnost“.

„Srđan Dragojević satirično, maštovito, humorno, barokno uzbudljivo kroz mnoštvo situacija, zapleta, likova, u ikonografiji naučne fantastike sa multiverzumima, vremenskim portalima, ispisuje stvarnosnu prozu.“
– Tatjana Mandić Rigonat

„Dragojević je predugo i nepotrebno vjerovao da romanopisca čini nešto što on nema. Nakon što je sebi dokazao da se zeznuo, napisao je knjigu koja će budale zgroziti, a sve ostale zabaviti koliko i njegovi filmovi.“
– Emir Imamović Pirke

„Polazeći od naučne hipoteze o postojanju paralelnih univerzuma, Dragojević nas podseća šta smo izgubili. Pokazuje nam kako bi bilo i kako ne bi bilo samo da smo u presudnom času imali više sreće. Ili više pameti i hrabrosti.“
– Ljiljana Habjanović Đurović

„Autor se odmah potrudio da zafrkne svoje likove ne dajući im da se bave samo jednom prostorno-socijalnom dimenzijom. A onda ih je slikovito, duhovito, ironično i samoironično proveo kroz sve ono što oni jesu, ili bi mogli biti, u jednoj od paralelnih verzija stvarnosti.“
– Dragoljub Mićko Ljubičić

„Dragojevićev roman je intervencija u prošlosti da bi se ispravila budućnost. Ovo delo je poziv na akciju. Na akciju da budućnost ne bi izgledala kao sadašnjost.“
– Dubravka Stojanović

„Da je bilo sreće, Dragojević nikada ne bi napisao ovakvu knjigu. Da je bilo malo više sreće, ova knjiga ne bi morala da nosi ovoliko fantastike. A da bi bilo toliko sreće, moralo se imati bar malo pameti. A mi je nismo imali. Nimalo. Iz svakog pasusa izbija kao nož oštra kritika i zariva se u najranjiviji deo naših sećanja, sujeta, potisnutih gluposti i propuštenih šansi. Zato ovaj satirični roman čitam praveći da njegovi junaci i događaji nemaju veza sa nama. Ali mi ne uspeva. Jer to smo mi. Pljunuti. Pa obrisani.“
– Bojan Ljubenović

Autorka bestselera Grabljivica i Ljubav u doba kokaina.

– Čitala sam da monasi imaju mnogo veća iskušenja od nas mirjana, ali i mnogo veću snagu da se sa tim izbore.

– Ima istine – odgovorila je monahinja, zamislila se i nastavila: – Kada bi ljudi znali koliko je teško živeti u manastiru, niko ne bi došao, ali kada bi osetili tu ogromnu blagodat i radost, svi bi potrčali da se zamonaše. Teže je nego u svetu, ali je zato neuporedivo lepše nego u svetu. Mada… Nisam više ni sigurna da je teže. Kada se informišem o savremenim dešavanjima, često se pitam kako jadni ljudi uopšte izdržavaju da žive u ovakvom svetu, obezboženom i dehumanizovanom. U svetu koji je prvo ukinuo Boga, a zatim i Čoveka.

„Putovanje ka Bogu je priča o čoveku i njegovim ranama, o padovima koje skrivamo i od drugih i od sebe, ali pre svega o mogućnosti da nijedan pad ne mora biti poslednja reč o našem životu. Kroz sudbine svojih junaka Simonida Milojković govori o zavisnostima, strastima, krivici, opraštanju, pokajanju i dubokoj čovekovoj potrebi koju ne mogu ispuniti ni uspeh, ni uživanje, ni drugi čovek – potrebi za Bogom. Ovo je roman o povratku. O putu koji ponekad počinje tek onda kada se svi naši drugi putevi završe. I o istini koju tako lako zaboravljamo: čovek može biti teško ranjen, može daleko zalutati, može čak izgubiti sebe – ali dok god je živ, put ka Bogu ostaje otvoren.“ – Arhimandrit Vasilije Kostić

„Jelenu, ženu koje nema, Andrićevu zaumnu pletisanku, Simonida Milojković je prevela na mnoge mušte i nemušte jezike našeg vremena, pokazujući da na putu prema Bogu nije najgore upasti u bezdan nego i poverovati da nam je na dnu dom.“ – Akademik Matija Bećković

At the heart of „Children of Evil“ lies a dramatic murder, but the search for the perpetrator is merely the catalyst for a chain of events that will reveal a crime driven by passion and revenge, intended as a warning and laden with symbolism. How do you find the culprit in a world where truth has been distorted, and the characters’ pasts are woven into their present by unbreakable threads of evil? Nikola Bobić, a Belgrade lawyer, will attempt to find the answer to that question, unaware that the answer will change him forever. This is a story that concerns us all, for within its pages we will recognize the outlines of our own social reality. More importantly, however, we will discover a lost seed of hope: even in a social system deeply mired in corruption, there is still room for heroes.

Miodrag Majić (Belgrade, 1969) is a judge at the Court of Appeal in Belgrade. He holds a doctorate in criminal law, with a specialization in international criminal law. As sole author and co-author, he has published ten monographs and more than thirty articles in the fields of criminal law and international criminal law, and has taken part in drafting some of the most important legislation in these areas. He is President of the Management Board and one of the founders of the Judicial Research Centre (CEPRIS). For around a decade, he has regularly published articles on his blog, www.misamajic.com, where he writes openly about corruption, nepotism, and political pressure on the judiciary. „Children of Evil“ is his first novel. He lives in Belgrade with his wife, two sons, a daughter and their schnauzer.

Bežeći od krvne osvete, Itana i njen brat pridružuju se karavanu za Carigrad i ulaze u njima nepoznati svet. Svako od putnika nosi sopstveni strah, nadu ili tajnu, ali tek na putu počinju da dele teret jedni drugih. Stranac postaje oslonac, uverenja se preispituju, a ono što su smatrali sudbinom dobija novo značenje. Četrdeset konaka je roman o granicama koje prelazimo spolja i onima koje prevaziđemo u sebi.

Knjiga donosi izbor tekstova Branislava Nušića o njegovim savremenicima – književnicima, pesnicima, kompozitorima, glumcima, ratnicima i vladarima. Sa prepoznatljivim humorom, britkošću i neposrednošću, Nušić beleži njihove osobine, vrline i mane, ali i zanimljive događaje i anegdote. Ovi zapisi istovremeno pružaju živopisnu sliku kulturnog i društvenog života Srbije krajem XIX i početkom XX veka.

Dobitnik Ninove nagrade

Andrićeva nagrada za najbolju zbirku pripovedaka

„Darko Tuševljaković stvara intrigantan i autentičan pripovedni svet, koji obnavlja književne tradicije srpske fantastike. Piščeve distopijske vizije prožete su elementima horora, naučne leksike i filmske tehnike, premda uveliko prevazilaze okvire žanrovske proze. Knjiga Hangar za snove ističe se po liričnosti i ekspresivnosti izraza, bogatstvu imaginacije, duhovitom poigravanju sa horizontom očekivanja čitalaca i smislu za savremenost.“ – Obrazloženje žirija Andrićeve nagrade

„Nakon nekoliko romana i zbirki priča, Darko Tuševljaković se predstavlja u jednom rubnom obliku savremene prozne produkcije, u pričama koje su najkraćeg mogućeg oblika. Bez viškova, bez preterivanja, bez okolišanja, ove sažete priče su – da pozajmimo opis Davida Albaharija – najupečatljiviji mogući pristup pisanju proze danas, a postojanje ovog oblika može se trasirati od Tomasa Bernharda i Danila Harmsa do Lidije Dejvis i Semezdina Mehmedinovića. Uz nekoliko blago obimnijih tekstova i jednu pesmu (!), Tuševljakovićevi sažeti narativi savršeno odgovaraju današnjem čitaocu jer daju najviše u najkraćem vremenu.“ – Dragan Babić

„U pitanju su, iz teksta u tekst, različite boje stranog koje padaju na poznate predmete i ljude dajući im drugačiji oblik, pa i funkciju. Sve to jeste strašno u poređenju sa normalnim, prirodnim, ali je utoliko strašnije što je put ka starom, ka okruženju na koje smo navikli, zauvek blokiran.“
– Branko Ćurčić

„Rečju, Hangar za snove je knjiga čiji dometi uveliko nadmašuju njen mali broj stranica i koja pruža uvid u niz zavodljivo začudnih svetova stvorenih u inventivnim uzletima autora u punom naponu kreativnih snaga.“ – Ilija Bakić

Pohod je propao i vojske u povlačenju dočekuju brojne promene u odnosima moći među velikašima, pogotovo u Tardi. Sputavajući bes, Roksanda mora vešto da izvrdava kako bi izbegla spletke i uzurpatore, u nadi da će uspeti da spasi sebe, sina i položaj moći. Neočekivane promene zadesiće i kuću Višeta, nakon što vojvoda Trivun donese sudbonosnu odluku.

Za to vreme, četiri banske kćeri razvejane su na četiri strane sveta. Laeta pokušava da održi banovinu, dok Ilarija prihvata svoju sudbinu u Dominionu. Zara je na milost i nemilost prepuštena kaganu, a Zoe otkriva čudesni ali i čudovišni svet Amastre. Hoće li se povinovati sudbini i pristati na to da budu marionete u igrama vlasti ili će pak pokušati nešto da promene?

Sofija je ponovo otišla na Sinaj. Ovoga puta nikome nije rekla zašto. Duboko u pustinji, u skitu Al Fadal, među starim i retkim knjigama traga za svojom svetlošću.

Njen brat od tetke, pisac iz Beograda, kreće za njom, u strahu da ju je tamo odvela ista tama duše od koje je godinama pokušavala da se isceli.

Ali u svetlosti i tišini pustinjskog prostranstva, među obrisima manastirskih zidina skrivenih u stenama, potraga za Sofijom postaje potraga za sopstvenim identitetom.

Onde ga čeka i knjiga-zagonetka, pred kojom će se još jednom zapitati gde prestaje zapisano, a počinje proživljeno – i u koji svet, zapravo, pokušava da vrati Sofiju.

Putovanje u tišini postaje putovanje u tišinu. Što se neimenovani junak ove priče više udaljava od sveta, prošlost postaje sve glasnija.

Izranja najranije sećanje – fotografija sa zecom kojeg je imao kao dečak – a zatim se otvara knjiga jednog života, jedne porodice i jedne zemlje koja se, iako „najsrećnija država od svih srećnih država na svetu”, ipak raspala.

Ostrvo odbačenih igračaka, novi roman našeg proslavljenog pisca Miomira Petrovića, priča je o pripadanju, veri, sumnji, porodici – i pre svega o čoveku koji, zagledan u sopstveni odraz, pokušava da iznova razume svet.

Kroz sudbine ljudi čiji se životi menjaju u najtišim trenucima, Nikola Stanić ispisuje roman o ljubavi koja se prepoznaje u pogledu, dodiru, strpljenju i odluci da ostanemo uz drugoga onda kada je to najpotrebnije.

Proslavljeni reditelj i kultni kantautor Milutin Petrović napisao je roman prvenac NI KAMEN NA KAMENU , koji je prava mešavina žanrova, antiutopijske fantastike, noar avanture i metafizičkog pamfleta. Čitava radnja dešava se na planeti Zemlji u bliskoj budućnosti, kada svetom dominira jedna vojna supersila kojom upravlja arhont zvani Veliki Antropolog. Petrovićev roman predstavlja duh nove srpske pop metafizičke proze, koja se nastavlja na dugu tradiciju filmske i književne avangarde na ovim prostorima.

Jutro kao svako drugo na Švarcvaldu.

Vukašin, srpski lekar na privremenom radu u Nemačkoj, otvara vrata kupatila i pronalazi prijatelja iz mladosti obešenog o radijator. Posle 12 godina ćutanja, Bingo je došao u posetu i ostavio mu u nasleđe prizor koji će mu zauvek promeniti život. Dok pokušava da razume razloge prijateljevog samoubistva, Vukašin se, čitajući njegov testament, suočava s misterioznom Katalin Kerteš i porodičnim tajnama koje su decenijama ostajale zakopane.
Ono što počinje kao istraga o tuđem životu polako prerasta u suočavanje sa sopstvenim iluzijama.

Dojče vita je roman o krivici, porodičnim tajnama i, naravno, novcu. O ljudima koji odlaze u pečalbu da bi pronašli bolji život, a usput izgube sebe. O zlatnom teletu savremenog sveta i ceni koju plaćamo kada poverujemo da će nas bogatstvo jednom zauvek osloboditi.

Nakon nagrađivanog romana 9. život Ane Belinski, Marko Stojkić nam predstavlja svoj definitivno najambiciozniji roman do sada.

Negde pod nebom, gde more i klisure pamte ono što je zaboravljeno, a putevi i gradovi se čas ruše, čas grade, nalazi se jedan teatar u kojem se odigravaju večno različite predstave.

Među njima, naići ćete i na lopova koji je mislio da će da će otvaranjem kovčega ukrasti zlato, čoveka rođenog u logoru čija će ispovest promeniti nečiju sudbinu, putnika koji u vrevi Kaira traži Božiji glas, i posadu broda koja stoji pred izborom šta učiniti sa kraljem koji možda nikad nije posedovao pravo na krunu.

I dok se njihove sudbine odvijaju, neko ih gotovo neprimetno dodiruje. Ponekad kao svedok, ponekad kao ishod, slučajni posmatrač ili sagovornik. A ponekad i kao uzrok čiju će posledicu tek posle otkriti ili, pak, nikad neće.

Teatar među naborima vremena je knjiga o sudbinama koje se ukrštaju kroz vreme, o veri koja opstaje kada sve drugo nestane, i o pitanju koje svi oni postavljaju kada se zavesa spusti:

Da li su im životi samo niz slučajnih činova ili ih je neko davno napisao i dodelio im?

Ipak, tamo gde more šumi, jedna predstava će čekati na sve njih i započeće tek kad se ostale završe.

Vanja Filipović, rođen je 1973.godine u Beogradu, gde živi i radi.
Po zanimanju – refleksolog. Inače, radim sve što treba, a kad nema šta da se radi, pronađem nešto. Pomalo majstor, pomalo organizator, pomalo psiholog, a najviše čovek koji veruje da se svaki posao može odraditi uz malo dobre volje i osmeh.
Ponosni sam otac jednog divnog, čupavog dečaka, što smatram svojim najvećim životnim uspehom. A što se bračnog statusa tiče… recimo da sam nesrećno oženjen, ali srećno raspoložen.
Humor je najbolji način da čovek preživi i najlepše i najteže dane. Život me je naučio da sebe ne shvatam previše ozbiljno, ali da sve što radim – radim srcem.

Malo je romana, a posebno prvenaca, koji suvereno nastupaju sa položaja zavičajne topografije, a sveopšteg dometa, u spoju lokalnog i globalnog, urbanog i ruralnog – od Beograda do Guče i nazad. Put od istine jednog vremena i zemlje koja je slavila iluziju, preko laži, do neizvesnog sutra. Ako ta država nije sazrela, junaci knjige jesu. A opet, njihov je svet u dubokoj krizi, sa mogućim srećnim završetkom. Makar privremeno. Duhovita pričljivost, gradski žargon, statičan roud roman koji koči u mestu, obični životi u previranju, mlada pamet, rokenrol… - Vladislav Bajac Bekmanovski kolokvijalni jezik, svakodnevni likovi sa dubljim istinama, naizgled trivijalni životi koji u sebi kriju dublje smislove. „Postmoderna?“, kaže jedan od njih, „Da, da, znam... to je ono kada nije važno šta se radi, nego šta se priča.“
Vreme je konobar života koji isporučuje račun; Broćin roman gleda u taj ceh i razmišlja da li je ostalo za bakšiš, pre puta za fajront… - Lazar Džamić

“Raspolažem dokazima da je Kratka istorija magle prvi put napisana i objavljena 1526. godine od strane izvesnog Aleksandra Taja i da je u tom prvom izdanju upisano da će se drugo izdanje pojaviti za tačno hiljadu godina, pod istim naslovom, ali sa različitim potpisom. Ime tog budućeg autora nije navedeno.

Činjenica da je Kratka istorija magle Božidara Kneževića izašla iz štamparije 2026. godine (i da je za petsto godina preduhitrila proročanstvo iz 1526.) jeste incident, ali i Kneževićeva Magla, kao i sve knjige na svetu, ima pravo da požuri, da zakasni – i da se ne pojavi nikad. Podatak koji unosi nemir odnosi se na ispis koji stoji na početku verzije iz 2026. koji tu verziju proglašava prvim izdanjem. Da se ne radi o neznanju ili omašci govori nam autorova tvrdnja da je izdanje iz 1526. zapravo drugo izdanje. Pitanje redosleda je pitanje razumevanja vremena, a ovo Kneževićevo ’nasleđivanje unazad’ nije nepoznato u literaturi – ali jeste razlog za polemiku.“ -H. Dvajt

„Univerzum je lep i kad nas ubija, a ova knjiga je hram posvećen tom našem lepom ubici. Ko uđe u hram smejaće se zajedno s njim.“ - H. Rotero

Uzbudljiva istorijska misterija koja spaja tajna društva, zaboravljene heroje i mračne početke nacizma.

Godina je 1926, a Beograd potresa jezivo ubistvo vlasnice jedne javne kuće. Slučaj preuzima inspektor Rade Popović, čiju pažnju odmah privlače zagonetni znakovi ostavljeni na telu žrtve i zidovima sobe. Tragovi ga vode do Ide Rozenštajn, nekadašnje učenice čuvenog doktora Rajsa, koja je sada zatvorena u duševnoj bolnici pod optužbom za višestruko ubistvo. Ida ga upozorava da je to tek početak: iza zločina stoji okultni red „Crni zodijak“, a krvavi niz odneće još jedanaest života.

Kako broj žrtava raste, na videlo izlaze mračne tajne koje povezuju bečke dvorove sa beogradskom elitom. Misterija se plete oko Idine prošlosti i njenog odnosa sa princezom Sofijom, ćerkom Franca Ferdinanda, ali i oko jedne zagonetne beležnice ispisane istim onim simbolima nađenim na mestima zločina. Ovu svesku očajnički pokušavaju da se dočepaju i Nemci, predvođeni austrijskim princom Ernstom, čiji motivi nagoveštavaju buđenje zla znatno drevnijeg od onog koje će doneti Hitlerov uspon.

Smeštajući radnju u prestonicu od pre jednog veka, autor Igor Pavlović maestralno oživljava duh starog Beograda. On vešto briše granice između fikcije i stvarnosti, uvodeći u ovu napetu slagalicu autentične istorijske ličnosti poput Milunke Savić, Ksenije Atanasijević, Milutina Milankovića i Dragutina Ilića. Kako primećuje Đorđe Bajić, Pavlović je savršeno izbalansirao vernu rekonstrukciju epohe sa vratolomnim ritmom trilera. Pred čitaocima je knjiga prepuna akcije, neočekivanih obrta i tenzije koja ne jenjava sve do poslednjeg reda.

Raskošan, višeglasan roman u kojem jedno zdanje prerasta u moćno ogledalo celokupnog društva.

Oproštaj od doajena Narodnog pozorišta i nekadašnjeg idola socijalističkih televizijskih serija označava mnogo više od kraja jedne velike glumačke karijere. Za Dinu, mladu ženu koja tek preuzima funkciju direktorke Drame, ovaj događaj otvara Pandorinu kutiju preispitivanja. Šta je zapravo ta institucija? Da li je Narodno pozorište samo puka građevina, nacionalni mit, glumačko utočište, instrument države, mračna grobnica ili pak živi entitet koji proždire sopstvene „stanare“?

U pokušajima da balansira između sujetnih glumačkih zvezda, proračunate upravnice, skrivenih centara moći i sopstvenih emotivnih iluzija, Dina sve dublje tone u lavirint teatra. Pred njom se otvara institucija u čijim su zidovima nataloženi tragovi minulih ratova, mrtvih ideologija, propalih sistema, beskrajne tranzicije, ali i intimnih lomova i brižljivo čuvanih tajni.

„U sukobu mlade direktorke sa institucijom koju je preuzela ogleda se čitava jugoslovenska istorija.“ – Frankfurter Allgemeine Zeitung

„Prava čitalačka poslastica – podseća i na jezičku virtuoznost Elfride Jelinek, kao i na onu slovensku književnu tradiciju u kojoj se realizam i groteska neprestano prepliću.“
– Österreichischer Rundfunk

„Narodno pozorište klopka je za čitatelja zato što je sve tu onako kako je bilo u takozvanoj stvarnosti: autorica je stvarno bila direktorka Drame, i to s jedva navršenih trideset; stvarno je tu bila i upravnica pozorišta i barem jedan prvak Drame, stvarno su tu bili neki ljudi koji neodoljivo podsjećaju na likove romana. A istovremeno, ovo nije zbilja, ovo je roman, uskovitlan do mahnitosti, magičan, šašav i duhovit, pametan roman o jednoj u sebe zatvorenoj zajednici, roman o teatru, o Srbiji i o jednoj zauvijek nedovršenoj tranziciji. Izvedena majstorskim stilom, ova knjiga pred protagoniste postavlja pitanje kad prestaje uloga, a kad počinje stvarnost. Nema odgovora! Da ga ima, ne bi bilo romana.“ – Miljenko Jergović

Potresna priča o ženi spremnoj da prekorači granice spasa i greha zarad onoga za čim joj duša žudi.

Bela Crkva, pred kraj 19. veka. Ana Rauh zarobljena je u hladnom braku bez ljubavi i razumevanja, dok njene nade da će se ostvariti kao majka polako ginu. Svesna da joj vreme izmiče, ona odlučuje da poveruje u legende o Vučjoj dolini – zaboravljenom i zagonetnom kutku skrivenom duboko u homoljskim šumama. Drevna predanja kažu da tamo obitava tajanstvena sila sposobna da usliši njenu najdublju želju. Prkosujući zimskoj surovosti i neizvesnosti, Ana kreće na rizično putovanje sa koga više nema lakog povratka.

Kada se konačno vrati u rodnu ravnicu, shvata da više ništa nije isto. Svedočanstvo onoga što je doživela u Homolju uzdrmalo je temelje njenog celokupnog sveta. Dok se krivica i strast, surova realnost i narodna verovanja nezaustavljivo prepliću, Ana uviđa gorku istinu: svako čudo ima svoju cenu.

„Vučja dolina je roman dubokih emocija koji deluje kao da je izrastao iz samog života. Preplićući složene porodične odnose sa motivima iz našeg folklora, Milena Sekulić Odalović proreže pravo do najosetljivijih kutaka ljudske duše, ostavljajući nas pred pitanjem: koliku bismo žrtvu sami podneli zarad sopstvenih snova?“
– Zoran Petrović

„Ova priča počinje tišinom nesrećne svakodnevice, a odvodi nas u svet u kom mit, snovi i potisnuta osećanja razotkrivaju ono najskrivenije u čoveku. Pred nama je mračna, intimna i opčinjavajuća drama o ženi koja je morala da izgubi sve poznato da bi konačno spoznala samu sebe.“
– Aleksandar Tešić