…Ovo je priča o osobi koja će vremenom obaviti određeni posao. Posao koji će uticati na svet. Ali, priča ne počinje s tim poslom: posao počinje pričom. To je razlog zašto sam morao da vas vratim u divljinu svog ranog detinjstva, zato što smo oboje – moj rad i ja – počeli u tim savršenim proplancima neznanja.
Kada sam napunio šesnaest godina, seo sam za svoj kompjuter i počeo sve ostalo da ostavljam za sobom. Sada su tu bili kompjuterski stolovi, stare čarape, hrpe kompjuterskih disketa i načeti sendviči. Kompjuter i ja bili smo jedno: noću smo kretali u potragu za novim. Sledeća životna faza, koja je uključivala razbijanje kodova i hakovanje, pokazaće se kao prava veza sa budućnošću kojoj smo se nadali. Uskoro sam lutao unutar kompjutera, u unutrašnjoj mreži u kojoj su stotine hiljada kompjutera živeli u uzajamnoj sinhronizaciji, a tu sam bio i ja, koji sam pokušavao da mislim na jeziku samih kompjutera.
Novi život se razbuktao u meni, ali i u drugima koje sam upoznavao usput. Verujem da je moje lice zračilo plavom svetlošću, u spavaćoj sobi naše poslednje kuće, usred drveća, dok se sjaj nekog sasvim novog otkrića širio duboko u noć. Izgledalo je kao da i sama pravednost može živeti s one strane žmirkavog kursora. (…)
