Ovo su pisma Samjuela Beketa. To nije sve što je on poslao Kaći Samardžić i meni. Nešto je izgubljeno, a veći deo je uništen, u našoj rovinjskoj kući. Nemam ni kopije naših pisama njemu. Ta pisma Kaća je prevodila na francuski ili ih je sama pisala. Ona bi znala, da je ovde, mnoge stvari kojih se ja ne sećam. Ali nije stigla čak ni da prekuca na pisdaćoj mašini ova pisma, za mene teško čitljiva: nervozan, Beket je bio i slabog vida ,tako da su njegove rečenice kao kakva nerazumljiva šara, poruka-crtež i čiji smisao je duboko skriven. Nešto kao sam Beket: ima ovde dva-tri lista za koje mislim da su nehatni (nesvesni), a sjajni, autoportret Samjuela Beketa. Iako su ovo prijateljska pisma, ponekad samo pozdravi, poneka rečenica, ili samo reč, ili čak samo poneki naglasak, obećavali su mi njegovo lice. Pokušavao sam da ga vidim; i da ga zadržim, što mogu duže.
