Književno delo Franca Kafke koje zauzima „jedinstveni položaj u današnjoj književnosti“ (Lukač), kao sasvim osobeno, u stopu prate dve zagonetke. Jedna je da je to delo neobično, gotovo magično privlačno. A druga je da se, zapravo, ne zna zašto je ono tako privlačno. Kategorije jedinstvenosti, neobičnosti, tu nisu od velike pomoći. Nije od naročite pomoći ni frapantna nesrazmera u usvajanju Kafkinog dela za vreme dok je bio živ, i posle njegove smrti.
Ovaj pristup književno-umetničkom svetu Franca Kafke je hteo da bude neobičan. Dosledan na tragu teksta. Govor iz Kafkinog govora. Odistinski odan piscu. Neistinit. I ne sveobuhvatan! Alber Kami je bio sasvim u pravu kada je tvrdio: „Ali bilo bi pogrešno hteti da se sve kod Kafke podrobno protumači“. To ni nije moguće. I to je, možda, i dobro! Pošto, „jedna od najlepših ironija jeste ironija pisca koji što ga bolje razumemo sve više gubi veličinu, jer ukoliko ga bolje razumemo utoliko više u njegovom delu primećujemo njegovu nepreobraženu egotističku slabost“ (But). Za to ovde nema nikakve bojazni. Baš kao što je sam Kafka o nekom komadu čuvenog, u ono vreme, antropozofa doktora R.Štajnera, igranog u Minhenu, govorio: „možeš ga proučavati celu godinu, ali nećeš ga razumeti“!
Kafkino delo, možda, nikad nećemo shvatiti. Ali to ne znači da ne bi trebalo nastojati da se ono shvati.
.png){kind=logo}
