Po cenu žrtvovanja i odricanja, nije se uvek korigovala! Samo je govorila ono što misli i kako oseća! Često nije pravilno shvaćena i prihvaćena, posebno od supruga, kralja Milana. Bila je koketna, ponekad nadmena, ali uvek odgovorna. Obožavala je da priprema kulturne manifestacije, a najviše otmene i raskošne balove za elitu. Rado je primala domaće goste i predstavnike stranih ambasada u Beogradu.
Teško je podnela abdikaciju kralja Milana, u korist maloletnog sina. Kraljica Natalija je bila jaka ličnost. Mnogo je trpela. Na vatrometini loših političkih zbivanja: čestih promena vlade, ratova s Turcima i spletki na Dvoru, nije se snašla. Kad je htela da pomogne sinu, sprečili su je namesnici koji su umesto njega vladali. Vlasti su je silom udaljili iz zemlje. Živela je u francuskom, primorskom gradu Bijaricu, na obali Biskajskog zaliva. Kao humanitarka, šalje pomoć srpskom narodu.
Živeći u inostranstvu, kraljica Natalija je i dalje ostala dostojanstvena, hrabra, uzdržana, istrajna u svom bolu i prkosu onih koji su je uvredili. Nikad nije klonula duhom, pa ni onda kada su joj 1903. godineubili sina, kralja Aleksandra. Zadnje godine života provodi u pariskom samostanu. Umrla je i sahranjena u Parizu, mesec dana posle bombardovanja Beograda, u Drugom svetskom ratu.
