Knjiga Njegoševo veliko putovanje. Meditacije o vizuelnoj kulturi Italije rezultat je proučavanja Njegoševe komunikacije sa mnogim segmentima italijanske kulture i težnje da se odrede njene koordinate. Njegoševo putovanje u Italiju 1850-1851. predstavljeno je kao sekularno hodočašće po „zemlji klasičeskoj“. Njegoš ga je preduzeo, između ostalog, da bi upotpunio svoje obrazovanje i svest o uporištima evropske kulture. Njegove meditacije o kulturi i vizuelnoj kulturi Italije odredili su prosvetiteljska načela obrazovanja, klasicistička čežnja za antikom i romantičarska vizija ovog prostora. „Klasična“ Italija bila je za Njegoša, kao i druge evropske intelektualce u prvoj polovini 19. veka, mesto kontinuiranog trajanja antike, koja se poimala kao oličenje zlatnog doba čovečanstva i kulturnog kanona čije se renesanse uvek sanjaju, a samo povremeno i događaju. „Zemlja klasičeska“ bila je za Njegoša model kulturnog pamćenja čovečanstva i uporište literarne tradicije na kojoj je formiran. U Njegoševom vremenu Italija je bila normativna vrednost s kojom se sve drugo poredilo. Kao mera ravnoteže prirodnog i umetničkog, bila je simbol kontrasta sa novim društvenim formama, suprotnost materijalističkoj kulturi Zapada. Po tome je bila različita i od tegobe Crne Gore i Balkana, odsečenih od svog prirodnog i jednorodnog mediteranskog korena. Zato su pesnici romantizma putovanje u Italiju doživljavali kao pohođenje zajedničke domovine kulture, književnosti i umetnosti. Veliko putovanje za Njegoša je bilo nadahnuće, emocionalni doživljaj, ogledanje vlastite biografije u univerzalnoj istoriji čovečanstva.
