Grupa ljudi, okupljenih pod okriljem aktivističke organizacije, saborci su u borbi protiv određenih poluga vlasti, pre svega izvršitelja. Bez konkretnih primera iz dnevne politike, ovaj roman uspeva da bude angažovan na višem nivou. Anarhizam i „levičarenje“ važni su elementi ovog angažmana, ali ih samim imenom za organizaciju „Levaci“ autor preispituje. Istovremeno, ironijski pristup ne ublažava i ne relativizuje rečenicu iz knjige – „Radikalna suprotstavljenost bilo čemu daje ti jasan oblik.“
Baš kao i u zbirci priča Renesansa, za koju je dobio nagradu „Đura Đukanov“, Dalibor Pejić vešto gradi karakterizaciju likova. Glavni lik je „nasilnik sklon poeziji“, snovidi šetač, uvek na granici sna i jave, ali i fikcije i realnosti, pisanja o životu i življenja samog, slobodan u svojim izborima. Nasuprot njemu, vremešni bivši obaveštajac želi da bira uslove sopstvene smrti i, u borbi za slobodu tog izbora, život mu se previše svidi, pa tragično gine u trenucima uživanja u lepoti života. Raskošno bogat jezik, specifi čnog ritma, secira stvarnost do najsitnijih detalja, gradeći nove izraze, dok se reči slažu, ponavljaju, prepliću u igri predstavljanja najsurovijih tema – smrti i nasilja na jednoj strani, odnosno ljubavi i slobode na drugoj, a uz pametan humor koji daje poseban ton.
