DOMAĆI ROMAN

U romanu VODOPLET Jovanka Beljanski ispisuje snažnu refleksivno iznijansiranu dramu o preživljavanju, dostojanstvu i neočekivanim silama koje oblikuju ljudsku prirodu. VODOPLET kao raskošni mozaik ljudskih karaktera, zapravo je metafora neminovnih životnih tokova koji se ukrštaju između verovanja, zabluda, poniženja i neočekivanog spasenja.

Roman „Bezvremene“ je priča o tri žene. Životne (ne)prilike spojile su ih u potrazi za mestom gde ne postoji vreme - ostrvom Somarej, Norveška. Svaka ima vlastiti razlog.
Keti, piscu, romantičaru, potreban je oporavak od velike, propale ljubavi.
Lauri, gastroenterologu, prognoza oporavka od bolesti nije nimalo optimistična.
Aleks je policajka, kojoj je posao oteo sve slobodno vreme i društveni život.

Da li je Somarej zaista pravo mesto za one koje se grčevito bore da zaustave vreme tamo gde ono ne postoji?
Da li je uopšte iko ikad uhvatio i razumeo vreme?

Aurora Borealis će osvetliti nordijsko nebo i duše ovih žena svojim bojama, ali i predugo čuvane tajne nekih ostrvljana!

Roman „Sjene usnulih duša“ nastao je na inspirisanim, istinitim pričama spojenih u jednu celinu, nadograđenim retoričkom slikovitošću, dijalozima, unutrašnjim previranjima i glasovima žena i muškaraca koji su svoje sudbine živeli u vremenu punom lomova.

U njegovoj srži nalaze se razlozi zbog kojih se nije govorilo o onome o čemu je trebalo govoriti jer time bi se poremetio mir u kući, zbog dobrosusedskih odnosa. U tim strahovima živele su žene koje su ćutale da bi sačuvale dom, porodicu. U njima su pohranjeni snovi koje je gasila i gušila malograđanska sredina, sputana pravilima koja se ne izgovaraju, ali se osećaju kao nevidljivi okovi na koži i u srcu.

Roman govori o zavetima koje su, gotovo bez izuzetka, nosile sve porodice, zavetima o kojima se nikada nije govorilo, a koji su određivali živote generacija.

Govori o strahotama rata koje su porodice trošile iznutra, o ženama i muškarcima ponaosob, o sudbinama koje su pucale poput tankih niti pod teretom vremena.

Pisac ovog polifonog romana prati kroz vreme i prostor dva brata - Vuka i Lava Gorkog - koji se sticajem ratnih okolnosti razdvajaju u vreme svog detinjstva. Vuk ostaje u Beogradu, doć će Lav nastaviti svoj trnoviti put za Zagreb i dalje širom Europe. Sudbina će ih povono sastaviti 30-tak godina kasnije. Jedan će biti sudija, drugi će biti zločinac.

...“onog trena kada čitaoci zakorače u svet romana Gorki, vrata će se otvarati sama od sebe, ali nikako sva odjednom, u čemu i jeste draž otkrivanja. Otvarajući ona poslednja, shvatićete zašto ovaj roman nije saga o porodici Gorki nego saga o nama“, napisala je u svojoj recenziji pesnikinja i književnica dr. Dragica Užareva

Sarajevo, plan grada je emotivna i slojevita mapa sarajevskih ulica, trgova i mahala, sačinjena od ličnih sećanja, porodičnih anegdota, komšijskih priča i gradske istorije. Pripovedač hoda ulicama čija su se imena menjala onoliko puta koliko su se menjale vlasti i ideologije, priseća se odrastanja, likova s kojima se družio ili onih koji su ušli u urbanu legendu. Odlazi nekoliko vekova u prošlost pa se vraća u sadašnjost, sve dok se pred čitaocima ne izgradi Sarajevo koje postoji još samo u njegovim snovima i sećanjima, s kojim se stvarni grad više ne podudara.

Jergović ne piše vodič niti putopis o jednom gradu, ne piše ni memoare, a ni roman u klasičnoj formi. Piše posvetu gradu koji takav više ne postoji, zbirku sećanja u kojoj ima mesta i za sajdžije i za univerzitetske profesore, i za lokalne lude i za lekare – za sve one o kojima zvanična istorija neće zapisati ni retka, a bez kojih te istorije ne bi bilo.

Sarajevo, plan grada je knjiga kakvu bi svaki grad poželeo, ali koju je mogao dobiti samo onaj čiji pisac u njemu više ne živi.

Najčitaniji roman srpske književnosti u XXI veku!

Fascinantnu priču o svom detinjstvu i odrastanju u Jugoslaviji pred Drugi svetski rat Đorđe Lebović (1928–2004) zaogrće očaravajućim književnim postupkom: povest o sudbini glavnog junaka iznosi kroz vizuru dečaka koji u času pripovedanja ima već više od sedamdeset godina. Zlokobna senka Holokausta, pritom, nadvija se nad svim stranicama ove knjige i pokreće temu Zla na umetnički do sada nedosegnut način, svojim neodoljivim stilom, humorom i mudrošću, svrstavajući roman Semper idem među remek-dela savremene srpske književnosti.

Objavljena posthumno, ova hronika jednog detinjstva u nevoljnim vremenima, koja između ostalog podseća na ono što poručuje latinski naslov knjige – „uvek isto“ – doživela je desetine izdanja u preko 100.000 primeraka i prevedena na nekoliko jezika.



„Genijalni romani počinju genijalnim naslovom. Mnogi od tih romana ostaju nedovršeni jer priče koje pričaju nemaju kraja. Takvim jednim naslovom - Semper idem – preuzetim sa pročelja neke somborske crkve, Đorđe Lebović je naslovio jedan od najznačajnijih romana srpske književnosti XX i XXI veka, a čija mi čitanost daje (verovatno varljivu) nadu da jednoga dana možda neće biti uvek isto.“

– Svetislav Basara

„Semper idem je velika knjiga ne toliko o detinjstvu, koliko o odrastanju usred suprotstavljenih iskustava: iskustva rata i iskustva porodičnog života u multikulturnoj zajednici. Kao što Prustov roman U potrazi za izgubljenim vremenom nije knjiga o detinjstvu nego o odrastanju, i Semper idem je portret iskustva koje oblikuje umetnika jer uspomene pretvara u tekst a dokument u literaturu.“

– Vladislava Gordić Petković

„Šta je tajna čitanosti ʼprvog remek-dela XXI veka u srpskoj književnostiʼ, kako je ovu knjigu opisao Teofil Pančić? Možda specifična vrsta praštajućeg i pomirljivog humora? Možda odistinska, virtuoznost u pripovijedanju? Možda to što on pričajući o sebi istovremeno priča priču o našim, mnogo kasnije formiranim svjetovima? A možda ono čega nam u današnje vrijeme najviše nedostaje: ljudska dobrota i ispravnost, beskrajna empatija i beskonačna tuga onoga koji je preživio. Ovaj roman nešto je najbolje i najplemenitije stvoreno od srpske kulture u našem vremenu.“

– Miljenko Jergović

Кada je Banat napokon stigao tamo gde mu je mesto, u Srbiju i Кraljevinu SHS, dok je nova međa delila Srbe i Rumune, srešće se Miloš Crnjanski i Dušan Vasiljev u Кikindi. Jednog čekaju reportaže i slavna književna budućnost, a u romanu razgovori sa političarima i uzbudljiva erotska avantura, drugog smrt. O prvom ne možemo znati dovoljno, o drugom znamo samo kako čovek peva posle rata. Vasiljev, međutim, nije po prvi put u prozi Miloša Latinovića.

U ovom romanu oblikuju se otmenost i dekadencija jednog sveta, a tu je i ukleto, tajanstveno blato i savremena priča u kojoj Paola objašnjava Filipu tajnu blata i šta treba da, prošavši kroz njega, pronađe.

Кraljeva međa je roman o dvojnostima.

Pisac kaže da je ovo roman fuga i podseća na dobro poznati muzički oblik. Ili je roman fuga (po uzoru na nemački mi kažemo i fugna) koja spaja ili razdvaja cigle ispečene od kikindske, banatske gline, fuga bez koje se ne može izgraditi težak zid prošlosti, ni oblikovati fasada sadašnjosti?

Roman Кraljeva međa, banatski povratak Miloša Latinovića,
treba pročitati.

Posle devet godina, konačno je pred čitalačkom publikom nova knjiga jednog od naših najznačajnijih savremenih pesnika. Poezija ispisana na stranicama ove knjige izrasta iz promišljanja o ljudskom postojanju, oblikujući se kao suptilno preispitivanje granica između sopstva i sveta. Kroz tri zaokružena ciklusa – „Pogled kroz prozor“, „Jezik što tinja“ i „Muzika senki“ – Vojislav Karanović nastavlja da gradi poetiku tihe refleksije u kojoj se spoljašnji svet, prelamajući se kroz unutarnje iskustvo lirskog subjekta, pretače u duševne pejzaže. Tako predmeti iz naše svakodnevice i obični trenuci dobijaju gotovo mitsku dimenziju, podsećajući nas na to da je umetnost posmatranja ujedno i čin najdubljeg samospoznanja. Središnji tok knjige posvećen je samoj suštini pevanja – jeziku koji tinja pod naslagama ćutanja i pokušaju da se neiskazivo uhvati u mrežu reči. Pesnik sa samo njemu svojstvenom estetskom merom pristupa poeziji kao neobičnoj svetlosti koja ima snagu da preobrazi materijalni svet u živi prostor pesme. U svom završnom akordu, zbirka se pretvara u suptilnu partituru senki, uspavanki i tihih susreta. Upravo tu, poezija nastaje, uprkos svemu, podsećajući nas na drevnu, gotovo zaboravljenu istinu o alhemiji jezika – da je sasvim moguće od reči sazdati duhovni dom.


O autoru:

Vojislav Karanović rođen je 1. januara 1961. godine u Subotici. Diplomirao je jugoslovensku i opštu književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Radio je kao urednik u Radio-televiziji Srbije (RTS). Piše poeziju, eseje i radio-drame. Njegove pesme prevedene su na više jezika. Zastupljen je u brojnim domaćim i inostranim antologijama poezije. Živi u Beogradu. Objavio je knjige pesama: „Tastatura“ (1986), „Zapisnik sa buđenja“ (1989), „Živa rešetka“ (1991), „Strmi prizori“ (1994), „Sin zemlje“ (2000), „Svetlost u naletu“ (2003), „Dah stvari“ (izabrane pesme, 2005), „Naše nebo (2007), „Unutrašnji čovek“ (2011), „Poezija nastaje: izabrane pesme“ („Poetry originating: selected poems: bilingual edition“, 2014), „Izbrisani tragovi“ (2017), „Zagrljaj u kome nema nikoga“ (izabrane pesme, 2020), kao i knjigu eseja „Oslobađanje anđela“ (2013). Za svoju poeziju dobio je nagrade: „Pečat varoši sremskokarlovačke“, „Branko Ćopić“, „Branko Miljković“, Zlatni suncokret“, „Meša Selimović“, „Vladislav Petković Dis“, „Đura Jakšić“, „Vasko Popa“, „Lenkin prsten“, „Jovan Jovanović Zmaj“, „Desanka Maksimović“ i međunarodne nagrade „Tudor Argezi“ i „Nadži Naman“.

„Vreme smrti“ je delo izuzetne snage, koje svedoči o tome gde je srpski narod zakoračio u 20. vek i kroz kakve je strahote i iskušenja prošao do njegovog kraja. Ovaj veliki roman predstavlja svojevrsni spomenik srpskom narodu stradalom u Velikom ratu, ali i snažno svedočanstvo o vremenu u kojem su se preplitale istorijske okolnosti, lične sudbine, ljubav, patnja, hrabrost i žrtva.

Knjiga I: Prerovo ide u rat
Prvi deo romana uvodi čitaoca u događaje koji su prethodili Prvom svetskom ratu, politička i vojna previranja u Evropi, kao i atmosferu koja je vladala u Srbiji uoči i nakon austrougarske objave rata. Kroz priču o porodici Katić iz Prerova, jednoj od centralnih porodica romana, Dobrica Ćosić prepliće privatne sudbine sa velikim istorijskim događajima. Mala Srbija, smeštena u središtu Balkana, suočava se sa ratnim vihorom koji će zauvek promeniti živote njenih stanovnika i ostaviti dubok trag u njenoj istoriji.

Knjiga II: Suvoborska bitka
Radnja drugog dela odvija se tokom 1914. godine, u vreme jedne od najvažnijih bitaka Velikog rata na srpskom ratištu. Suočena sa brojčano nadmoćnijim i bolje naoružanim neprijateljem, srpska vojska zapada u težak položaj i primorana je na povlačenje sa Suvoborskog fronta. General Živojin Mišić, komandant Prve armije, suprotstavlja se Vrhovnoj komandi i Prestolonasledniku, smatrajući da povlačenje treba iskoristiti za pregrupisavanje i pripremu odlučujućeg protivnapada. Ishod Kolubarske bitke, jednog od najvećih vojnih podviga srpske vojske, ostaje neizvestan sve do samog završetka.

Knjiga III: Valjevska bolnica
Treći deo romana donosi jednu od najupečatljivijih i najpotresnijih slika ratnog stradanja. U središtu priče nalazi se Valjevska bolnica, mesto koje postaje simbol požrtvovanosti, humanosti, ali i stravične patnje tokom Prvog svetskog rata. U njoj se susreću ranjeni i bolesni vojnici, izbeglice i zarobljenici, dok epidemija pegavog tifusa dodatno produbljuje već tešku ratnu tragediju. U tom prostoru, u kojem se svakodnevno suočavaju život i smrt, odvijaju se i neke od najpotresnijih ljubavnih priča srpske književnosti.

Knjiga IV: Izlazak
Završni deo romana predstavlja kulminaciju kolektivne tragedije srpskog naroda. Kroz priču o herojskoj odbrani i padu Beograda, razočaranju u saveznike i velikom povlačenju preko Albanije, Ćosić prikazuje jedan od najdramatičnijih egzodusa u srpskoj istoriji. Povlačenje preko surovih albanskih planina postaje simbol stradanja, izdržljivosti i vere u opstanak.

Kada je sve bilo izgubljeno, ostali su samo nada i vera da će se jednog dana vratiti u svoju otadžbinu.

Ontološki pacijent rekonstituiše važne teme vere, tradicije i zavičajne kulture, kontekstualizovane u dva vremenska i tematska toka. U fokusu romana je poniranje u retrospekciju i kontemplaciju kroz dva paralelna zapleta razdvojena istorijom i kulturom, a spojena kolektivnim tradicijskim pamćenjem i individualnim traumama.

Junaci uspostavljaju jasnu vezu između „sadašnjeg“ iskaza i „prethodnog“ iskustva, ali pripovedanje o urbanom životu sadašnjeg trenutka i suočavanje sa dramatičnom prošlošću nije svedeno na ispovedanje: tekst stupa u žanrovske prostore eseja, obeležene koliko lirskom refleksijom, toliko i angažovanom, kritičkom analizom ličnog doživljaja sveta i kolektivne percepcije fenomena otuđenja, zbližavanja i ponovnog pohoda tradicijskim principima. - Vladislava Gordić Petković

Mladen Jakovljević je rođen 1 975. Godine u Novom Sadu, gde je na Filozofskom fakultetu diplomirao engleski jezik i književnost, stekao akademsko zvanje magistra književnih nauka i odbranio doktorsku disertaciju. Redovni je profesor na Univerzitetu u Kosovskoj Mitrovici, gde predaje englesku i američku književnost. Preveo je engleski srednjovekovni viteški roman u stihu Ser Gavejn i Zeleni vitez i pesmu Ser Orfeo, kao i više značajnih dela Filipa K. Dika (Valis, Prodor božanskog, Povratak Timotija Arčera, Čovek u Visokom dvorcu, Tamno skeniranje, Sanjaju li androidi električne ovce?), Ursule K. Le Gvin (Rokanonov svet, Priče iz Zemljomorja, Lišeni svega) i Rodžera Zelaznija (Vremetron). Objavio je četiri romana: Vrata sumraka (2014), Izbledele duše (2019), Kad se vratim (2021) i Ontološki pacijent (2026).

U Savićevom romanu osećaj klaustrofobije jeste i stanje bića i gibanje duha, i ustrojstvo duše pojedinca i univerzalna zebnja pred budućnošću i poretkom čiji su temelji uzdrmani. Autor majstorski koristi prostor kao ogledalo unutrašnjeg stanja likova, stvarajući atmosferu koja je istovremeno intimna i univerzalna. Kao beskompromisan roman koji ne nudi laka rešenja, Klaustrofobija je priča o čoveku koji pokušava da „proguta neograđeni svijet” dok mu se sopstveni zidovi neumitno približavaju.
Žaneta Đukić Perišić

Na ex-Yu prostorima Orfej se u književnosti malo pominje.

O njemu je pisao Branko Miljković, ali malo, više je pisao o Euridiki, njegovoj ženi, koja je nakon vjenčanja od ujeda zmije umrla. Važno je istaći da se, Dobrilo Pavić, usudio da napiše impozantno lirsko-epsko delo o Orfeju. Naslovio ga je "Orfejeva kob". Ispevano je u prvom licu i u njemu se prepliću filozofski, lirski, epski i zagonetni svjetovi poezije. Te dubine karakterišu poemu kao posebnu vrstu poezije nastalu u doba romantizma. Poput engleskog pjesnika Bajrona, koji se smatra začetnikom pisanja ovakve vrste poezije, Pavić kompoziciju poeme zasniva na fabuli, a ta fabula upravo čini glavni tok cele poeme.

U poemi Pavić katkad napušta epiku, ali samo delimično, ne udaljavajući se od nje. Kao iskusni pesnik vešto je obogaćuje čini razmišljanjima, viđenjima, emocijama, te tako (dajući joj svoju dušu) poemu dopadljivijom, toplijom i u poetskom smislu bogatijom, jačom i u svim elementima kvalitetnijom.

Ono što ovu poemu čini posebnom je i to što se u Pavićevom razvijanju fabule Orfej ne tretira kao mitsko biće, iako se u nekim drevnim tekstovima Apolon i jedna od Muza pominju kao njegovi roditelji. Pavić ga u knjizi "Orfejeva kob" ne doživljava kao mitskog pesnika, kao mitskog muzičara, već stihovima o njemu stvara sliku stvarnog ovozemaljskog bića, od istog sastava kao što je svaki Zemljanin.

Toma Zeković novinar je i autor koji beleži neobične i često prećutane priče sa margine stvarnosti. U svom književnom prvencu donosi psihološki i istorijski triler nadahnut jednom stvarnom životnom sudbinom - priču u kojoj se granica između istine i izmaštanog polako briše.

Duge li noći kad san neće na oči, kaže Radovan Lazarević, autor knjige „Noćni putnik“. Šta čovek da radi sam, u tišini, sem da krene na putovanje kroz sopstveni život?
Tako se i Lazarević vraća uspomenama koje se nižu poput kadrova iz jednog burnog vremena. Lična sećanja i porodične priče prepliću se sa slikom zemlje koja se nepovratno menja – od 8. sednice CK SK Srbije, raspada SFRJ do Srbije danas – i ulogom najveće nekad jugoslovenske a sad srpske novinske kuće „Politika“ u tom procesu.

Kao dugogodišnji novinar i rukovodilac u „Politici“, autor je mnogim događajima prisustvovao iz neposredne blizine, te njegova knjiga „Noćni putnik“ vodi čitaoca kroz svet u kojem se privatno i javno neprestano dodiruju. Dok noć odmiče, postaje jasno da se prošlost ne može promeniti, ali možda se može razumeti…  Možda.

„Gde je Tamo gde sam bio pre no što sam začet?“ Pisac 29 romana, Svetozar Vlajković, u 30. postavlja pitanje koje je čitavog života odlagao: pitanje Nebeske otadžbine. „Tamo“ je roman-meditacija u kome se autobiografija – od majčinog teškog porođaja i kancelarija punih ogovaranja do zrelih godina – prepliće sa traganjem za onim što prethodi rođenju i nadživljava smrt, u dijalogu sa Svetim pismom i Antonijem Velikim. Ispovedna, mudra i nepretenciozna proza o najvećoj tajni.

„U ravnici prostor je beskonačan. I vreme je beskonačno. Kao i ljudska dobrota, zloba i glupost.“ Kada Anđa napusti veliki Glavni grad i doseli se u malo mesto na severu Bačke, glavni junak knjige postaje sama ravnica – vojvođanska nizina sa jezerom, labudovima i sporim jutrima u kojima se život najbolje vidi. Iz tog krajolika izrasta mozaik priča o Anđinim novim susedima: o Silviji koja tuđoj nemoći nosi lubenice iako bi njoj samoj pomoć dobro došla, o Lazi i njegovim ružama, o baka Mari, Ibolji i Pišti koji je „jeo kolače do poslednjeg dana“. Slađana Milošević, autorka koncepta „SMisao“ nastalog posle studija logoterapije, piše o smislu koji se krije u sitnicama – toplo, duhovito i bez patetike. Ravničarski bluz: muzika malih života koji, kad se saberu, ispadnu veliki.

Drugi deo kultne epske trilogije Kosingas.

U Bezdanju, nastavku velike i krajnje neizvesne avanture, otvara se fascinantan svet u kome se hrišćanski vitezovi, drevni bogovi i junaci iz narodnog predanja okupljaju pred nadolazećim Dobom vatre. Ad se svim silama sprema da provali na površinu, a Kraljević Marko pokušava da prihvati ono od čega strepi svaki heroj: da slava nije dar već breme i da se ono što je predskazano ispunjava pre svega krvlju, bolom i čvrstom odlukom da se ne skrene sa pravedničkog puta.

Posle bespoštedne bitke za Jastrebinu, dvojica odabranih — Kosingas i Kraljević — kreću putem koji vodi sve dublje u tamu starih predanja. Dok Hromi Daba okuplja podanike za poslednji, razorni udar na ljudski rod, u njegove ruke nikako ne smeju pasti ni Almanah, koji ima moć da mrtve vrati među žive, ni sveti kamen sa urezanim Drvetom sveta.

Od Jastrepca do Uomulja, kroz vilinske staze, zaboravljena svetilišta, močvare, pećine i podzemne bezdane, Gavrilo i Marko susreću jeziva i ubitačna bića iz najdubljih slojeva srpske mitologije: psoglave, vodenjake, divljane, veštice, zmajeve i stare bogove čija moć još nije potpuno iščilela.

Ali najveća opasnost ne preti im samo od čeljusti brojnih nemani i njihove moćne snage, već od saznanja da ih svaki naredni korak vodi ka sudbini — onoj koja se ne može pobeći, izmeniti niti umilostiviti.

„Iz pepela i senki zaboravljenih legendi, budeći demone i junake iz mraka naših predanja, Aleksandar Tešić je stvorio nove univerzume — divlje, surove i opasno stvarne. On otvara mitske svetove kao drevna vrata iza kojih još odjekuju koraci bogova i ratnika. U njegovim pričama mit nije uspomena već sila koja diše ispod kože ovog sveta.“ — Branislav Janković, pisac

„Kao pred kišu” je roman o preživljavanju u institucionalnom vakuumu, o tome kako
sistem zakazuje onda kada je najpotrebniji, ali pre svega – to je svedočanstvo o
neuništivoj snazi jedne žene koja odbija da bude slomljena. Roman koji nas podseća
koliko je, usred mraka i tornada, dragocena i lekovita svaka „lepa reč”.

Vujmar piše oštro, realistično i bez patetike, ali sa neverovatnim smislom za gorki,
odbrambeni humor. Njen stil uspeva da prenese onu prepoznatljivu, tešku atmosferu
pred oluju – onaj trenutak kada vreli letnji dan pritisne disanje, a vi sa strepnjom i
nadom čekate vetar koji donosi pročišćenje.

Radnja romana smeštena je u okupirani Beograd za vreme Drugog svetskog rata, grad u kome se život povukao pod krovove, na tavne i u skrovišta, daleko od pogleda racija, crnih uniformi i zloslutnog metalnog slova na kapama. Ispod tih krovova kriju se oni kojima je goli opstanak postao najveća želja, a najobičnije stvari: čaša vode, kupanje, parče hleba prosleđeno kroz prorez u dasci kao čin hrabrosti i prkosa.

U središtu priče je Eli, devojka sa žutom zvezdom, koju u svom tavanu skriva školski drug Mikan, i niz sudbina koje se prepliću duž velikog rečnog keja, gde se nalaze ribarnice i rabadžije, kafane i splav-restorani, prodavačice cveća, „žene za zabavu“, domari i pozornici, okupatorski i italijanski oficiri, uz putujući cirkus čiji vlasnik, spretnošću i snalažljivošću, do poslednjeg časa pokušava da spase one koji su mu povereni. Grbić gradi široku, višeglasnu sliku grada u kojem se solidarnost i izdaja, nežnost i strah, ludost i dostojanstvo sudaraju na svakom koraku, a ljudi različitih vere, porekla i zanata bivaju naterani da dele isti kotao.

To je roman o skrovištima zidanim iza leđa starog ormana, ali i onim unutrašnjim, u koje se čovek povlači da bi sačuvao sebe i svoje ime. Kroz mrak tavanâ i galamu keja provlači se pitanje identiteta: šta ostaje od imena kada ga, da bi se preživelo, moramo zameniti tuđim. Uprkos težini teme, pripovedanje je prožeto toplinom, živim dijalogom i gorkim humorom.

Moto knjige pozajmljen je od Marčela – „Kao da više nisam vešt / da srokam novi tekst / za protest na sav taj prljav veš“ – i tačno najavljuje njen ton: ova proza ne stilizuje svoj protest, nego prostire sopstveni veš, komad po komad. Krstovićev pripovedač, koji sebi nadeva ime Gustav Januš, hroničar je vlastite svakodnevice na Novom Beogradu: penzionisan u 42. godini „zbog psihičkih problema“, živi od dve kirije, komunicira „samo sa kevu“ iz porodice, a dane meri odlascima kod psihijatra, fejsbuk objavama i promocijama po kulturnim centrima. Knjiga pokriva razdoblje 2023–2025. i čita se kao dnevnik, pisana istim onim jezikom kojim junak govori: mešavinom resavskog dijalekta, školskog engleskog i književnog srpskog. U njoj su tromesečna odiseja po Stomatološkom fakultetu i zaljubljivanje u specijalizantkinju Kseniju („Kaže mi psihijatar da sam ušao u novu pesničku fazu“); most koji spada i vraća apetit; litijum i antidepresiv posle kojih „ljudi me apsolutno ne interesuju – vratila mi se i volja za rad“; bilansi ljubavi, zarada i lajkova svedeni bez ulepšavanja i bez stida. Krstović nastavlja liniju svojih ranijih knjiga – od „Faktotuma i priča“ do „Ksenije“ – autofikciju u kojoj je iskrenost jedini zakon: eksplicitnu, samoironičnu i na momente urnebesnu.

Nagon, podstrek, damari i zvuci eruditan je i polifon roman – splet samosvojnih priča koje putuju kroz epohe i meridijane: od peščanih dina i Mojsijevog speva pod egipatskim suncem, preko tvrđava nad Dunavom i Petrovaradinom i magle nad koritom Mersija, pa sve do gradnje i porinuća jedrenjaka „Mariah“ i Pigafetinih priprema za put oko sveta.

Kroz roman teku dve stalne niti. Prva je voda – Nil, Dunav, more – „starim utvrdama mera i ogledalo“, druga je zvuk i muzika (Albinonijev Adagio, „Crni Orfej“), koja pričama daje ritam i emotivni ton.

Reč je o romanu za čitaoce koji vole gustu, asocijativnu prozu i putovanje kroz vreme i prostor, u kojoj se učenost i pripovedačka strast susreću na svakoj stranici.

U Svetitelju, nastavku romana Apokrif, Aleksandar Kosančić, novinar i potomak slavnog Ivana Kosančića, ponovo učestvuje u borbi između svetlosti i tame, dobra i zla.

Nevoljan učesnik, ali nezaobilazan svedok, suočava se sa duhovima prošlosti i izazovima koji mogu oblikovati našu budućnost. Uz pomoć duhova iz prošlosti, Aleksandar otkriva da granica između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti nikada nije bila tanja.

Ova uzbudljiva priča vodi nas kroz avanture u kojima se prepliću stvarni junaci naše prošlosti, manastiri i crkve, istorijski događaji i stari Beograd. Svaka stranica otvara vrata u svet gde se mit i istorija stapaju, a borba dobra i zla postaje lična i univerzalna.

Svetitelj je roman koji se ne ispušta iz ruku, jer se u njemu otkriva da prošlost nikada nije završena, a budućnost zavisi od naših odluka danas.

U izmišljenom gradu, negde na granici Crne Gore i Srbije, stešnjenog u kotlinu mesta koje „pobjeđuje naslijeđe a usađuje pakost“, počinje ispovest mladića od dvadeset jedne godine. Njegova priča je slična mnogim mladalačkim sudbinama iz malih sredina: društvo s ugla, prvi lako zarađeni novac, prečica do uspeha koja deluje bezazleno i jedna noć posle koje više ničega nije bilo. Stijepović ispovest gradi dvotračno. Jedan tok vraća se u mladost Kotline: odrastanje u sredini gde se muškost dokazuje pesnicom, prvo iskušenje pred tuđim novcem, klizav teren poslova s one strane zakona na koji mladi ulaze iz dosade, sujete i potrebe da nešto znače – i savest koja se javlja prekasno. Drugi tok je sadašnjost sloma: apatija koju porodica pokušava da razbije ćutanjem i negiranjem („ako ignorišeš da se nešto desilo, toga nije ni bilo“), stid, snovi u kojima mrtvi ćute a voljeni rade „obične stvari“, i pitanje koje seče dublje od svake dijagnoze: „Može li se udahnuti život onome ko taj život odbija?“ Otada povremeno čuje muziku koju niko drugi ne čuje – starog bluzera čija se pesma javlja u najcrnjim noćima, kao glas svega neizrečenog.

Raška zemlja posle Kosovskog boja. Knez je pao, vojska je desetkovana, Bajazitovi odredi i pljačkaši haraju pograničjem, a na saboru se odlučuje ono nezamislivo: mir s Turcima i vazalstvo. U takvoj zemlji, u šumi nad drumom, plen deli družina odmetnika koju vodi Toljen, razbojnik oštra oka i još oštrijeg jezika, čovek koji veruje da bogovi „motre i na takve poput njega“. Ali kada potera krene na njih, a zemlji zatreba svaka ruka koja ume da drži mač, dojučerašnjim odmetnicima otvara se put koji niko od njih nije sanjao: pomilovanje, vojnička služba i prilika da od otpadnika postanu ono što nikada nisu bili: časni vitezovi. Petar Živkov (2002), mladi pančevački autor posvećen srpskom srednjem veku, napisao je istorijsko-avanturistički roman starinskog kova: sa zasedama i jurišima, drumovima i bedemima, verom i pobratimstvom i sa najlepšom temom viteškog romana koja kaže da se čast ne nasleđuje, nego zaslužuje.

Nešto posle jedan posle ponoći, krivudavim putem ka Vlasinskom jezeru, vozi se pregrejani pežo 407: kratka svetla ne rade, kazaljka temperature ide ka crvenom, a vozač zna svaku krivinu jer put ka Ćustendilu prelazi ko zna koji put. Ali ove noći, negde između Vlasine i granice, put skreće u nestvarno. Ono što sledi je balkanski roman drumske fantastike: vampiri, devojka bez zenica koja ljudima iz tela čupa duše, psi koji govore, monasi koji zbore u zagonetkama, žena koja govori unazad i čuveni čovek iz Tauleda, zemlje koja ne postoji ni na jednoj mapi. Pripovedač će na tom putu, po sopstvenom računu, provesti dvadeset dana, steći državljanstvo nepostojeće države i – što je najčudnije od svega – naći devojku. Momčilović spaja urbane legende, folklornu jezu i vlasinske serpentine u priču koja se čita kao noćna vožnja: znaš odakle si krenuo, ne znaš gde ćeš stići, a ne pada ti na pamet da staneš.

Feliksu Hartu, četrdesetogodišnjem advokatu bez klijenata, leto u zamku Tananur trebalo je da bude lako zarađen novac: malo održavanja, mnogo slobodnog vremena, knjige i laptop. Ali Tananur nije običan zamak: u njemu „vreme nije teklo kao drugde“, u dvorištu stoji kula bez ijednog vidljivog ulaza, a slučajno pronađen starinski ključ otključava tamnicu u kojoj, u ćošku, sedi devojčica koja je tu „dugo“. Od tog trenutka Feliksov posao čuvara pretvara se u nešto sasvim drugo: kroz hodnike ga vodi batler Tomas, rimski legionar koji je poginuo braneći poslednjeg imperatora 476. godine i koji od tada služi u zamku, kroz komode i zidove; iz izobličenog ogledala izlazi devojčica-duh u haljinici iz pretprošlog veka; a ubrzo se otkriva i središnja tajna: ogledala u kojima se odraz vidi nejasno prolazi su u iskrivljeni svet iza stakla – mračan, jeziv i naseljen onima koji su kroz njega prošli i nisu umeli nazad. Momčilović vodi priču lako i sa humorom: Feliks na duhove reaguje kao čovek koji je „prosto odlepio iz čista mira“, naručuje batleru večeru i gajbu piva, ali ispod komike gradi zaplet o zarobljenima, o vlasniku zamka i njegovim tajnama, i o svetovima (u knjigu će ušetati i rođaka Lidija, računovođa, i tajanstvena Maerin iz sveta Gvartina) koji se na kraju otvaraju daleko šire od zidina Tananura. Roman za čitaoce kojima su drage priče o ukletim zamkovima koje su ispričane vedro, s obiljem obrta i bez straha od čuda.

Završna knjiga autobiografske trilogije „Breme“. Miloš Mitić, penzionisani oficir, čitaocima znan iz „Građanskog rata“ i „Zločina bez kazne“ – sada je „Kolonelo“ u Severnoj Italiji: jedan od naših pečalbara koji između Vićence i San Marina prodaju „svoju krv, suze i znoj“. A onda, u jednom supermarketu, iza leđa čuje rečenicu na maternjem jeziku i prepozna Klaru, devojku iz zagrebačkih školskih dana, iz vremena kada „avnojevske granice“ nikome nisu bile važne. Iz tog susreta odmotava se roman u kome se prepliću pečalbarska svakodnevica i sećanja na ratove, hercegovačke jame i bombardovanje, ali i nešto sasvim novo: stari slovenski bogovi, Troglav, Mokoš i Simargl, i sudbina Lužičkih Srba, „naše severne braće“ koju je progutala duga germanizacija. Stanković, kako piše recenzent Stanko Bobić, nudi „novu, misterioznu priču“ – a njegova posveta kazuje s kojim je merilom pisana: „Nema dobrog i lošeg rata – sve su žrtve podjednako teške.“

Beograd, vreme opšteg haosa. Inspektor Zdravko, posle niza neuspelih slučajeva, dobija ultimatum: tajnu operaciju kakva se u Srbiji nikada nije sprovodila, mrežu koja treba da pohvata sve velike narko-dilere. Uz njega su Aleksej, bivši diler koji odavno sarađuje s policijom, i Lena, pesnikinja koja objavljuje pod pseudonimom, Zdravkova nesuđena ljubav i Aleksejeva bivša. Troje ljudi ulazi u ring sa đavolom i na jednoj primopredaji bivaju primorani da pređu granicu sa koje se ne vraća isti. Nataša Bikić piše brzo, filmski i bez ulepšavanja: o tome šta droga radi čoveku, šta moć radi svima – i po koju se cenu iz pakla izlazi. Jer, kako stoji na poslednjoj stranici: „Nisu svi izašli živi, ali su živi drugačiji.“

„Znamo li šta je stvarnost? Utisci većine? Istina je tu negde. A najveća iluzija je naše uverenje da to znamo.“ Tako, umesto pogovora, autor sažima knjigu koja se događa „tokom blokada, na društvenim mrežama i Fejsbuku, u virtuelnim prostorima veštačke inteligencije i još ponegde između neba i zemlje“. Okosnica pripovesti je izum po kome će se ova knjiga pamtiti: iluzografija. Pripovedač, ostareli arhivar, od arhanđela dobija zadatak da „oblakografiju iluzija“ svede na nauku, i kroz knjigu se, kao svojevrsni meteorološki bilten epohe, nižu iluzografi: kumulusi smirene saglasnosti koja se „raspada bez upozorenja“, stratusi navike pod kojima se zaboravi „da postoji vedro nebo“, cirusi elita koje veruju da „vide dalje i bolje“ što su dalje od stvarnosti, nimbostratusi neizbežnosti pod kojima „otpor deluje naivno“. Oko te klasifikacije Anđelković plete fantazmagoriju u kojoj se smenjuju igralište u bloku i nebeska kancelarija arhanđela Mihaila, omladinski forumi i virtuelna pustinja sa kaktusom-kaplarom, blokaderi, svetski velikani i odsjaji sećanja i AMI, veštačka inteligencija „obučavana da bude lider, čuvar i obnovitelj sveta“, sa kojom pripovedač sarađuje i oko koje se otvara završno pitanje knjige: može li se AMI osamostaliti i sama određivati prioritete? Autor prvog srpskog internet-romana i „nekorektnih priča“ iz „Srpskog safarija“ ni ovde ne piše da bi udovoljio: „Loša karma“ je polemična knjiga o iluzijama svih strana, pisana sa ironijom i ilustrovana dokumentarnim objavama, fotografijama i signalističkim radovima „o drugoj strani stvarnosti“. Na koricama je autorova slika „Gogenova pitanja“.

Sve knjige počinju obraćanjem čitaocu; retko koja počinje obraćanjem komisiji. „Napomena“ je pisana kao prilog uz prijavu za posao: njen pripovedač, čovek koji je sam sebi dao nadimak Malo („nije isto uzeti nešto sam i dobiti nešto od drugih“), svestan je da će ga „ovako kako je propisano odbaciti“, pa rešava da formularu doda ono što se u formulare ne upisuje. Rezultat je monolog koji se otima kontroli: počinje rubrikama radne biografije („Pripadnost kolektivu i timski duh“, „Šta sve ne mogu“, OTHER SKILLS), a završava kao inventar jednog života koji u kolektiv ne može i neće da stane. Milan iz te forme izvlači satiru retke preciznosti. Njegov junak nudi „40 g volje“ na raspolaganje poslodavcu; predlaže naučnicima da ukinu hranu i uvedu „kul infuziju“ koja bi čovečanstvo konačno umirila; razvija aplikacije za kvalitetno odsustvovanje iz razgovora („Ne slušam te ništa ali pomno pratim tvoju intonaciju app“); raspoloženje meri kao temperaturu, pod pazuhom, tačno pet minuta – „blistavo ukradenih pet minuta od totalitarnog, racionalnog vremena. Vremena u kome svi rade a niko ne postoji.“ Ispod smeha, međutim, sve vreme radi ozbiljnija tema: usamljenost čoveka koji je „misao uglavnom i većinom“ u svetu koji priznaje samo učinak, i pitanje koje se u završnici više ne postavlja komisiji nego svima nama: „Zašto me niste čekali?“ Poslednja rečenica vraća udarac pošiljaocu automatizovanih odgovora: „Samo nastavite da ne postojite. Sada smo kvit.“