12. marta 1938. Vermaht je ušao u Austriju. Te večeri je u svojoj londonskoj rezidenciji u Dauning stritu broj 10 engleski premijer Čemberlen sa suprugom ugostio nemačkog ministra spoljnih poslova Ribentropa i njegovu suprugu. Tokom večere, dok je Ribentrop bio upadljivo dobre volje i ležerno ćaskao za trpezom, Čemberlenu je uručen telegram. U telegramu je saopšteno da su nemačke trupe prešle austrijsku granicu. Iste te večeri, u Budimpešti, Šandor Marai postaje svestan da je došao kraj evropske građanske kulture i civilizacije. Budimpešta je počela da liči na uzavrelu močvaru. Na dnu te močvare potmulo je tutnjao vulkan, da bi narednih meseci došlo do njegove erupcije: močvara je bila preplavljena krvavom, kužnom bujicom. O tom pomamnom i razornom duhovnom i političkom povodnju govori Maraijeva umetnička vizija epohe pod naslovom Hteo sam da ćutim.
Laslo Vegel
O autoru:
Šandor Marai (Márai Sándor, Košice, 1900 – San Dijego, 1989) bio je prozni pisac, pesnik i novinar. Već od tridesetih godina prošlog veka uživa reputaciju jednog od najčuvenijih mađarskih romansijera svog vremena. Najviše je držao do klasičnih građanskih ideala, te im je i podario istaknuto mesto u svojim mnogobrojnim romanima. Žestoko je kritikovao i ekstremnu desnicu i ekstremnu levicu na svetskoj političkoj sceni. Kada je 1948. emigrirao, njegova dela su nestala sa polica mađarskih biblioteka. Njihovo ponovno objavljivanje počelo je tek nakon njegove smrti, 1990. godine. Iste godine mu je posthumno dodeljena Košutova nagrada. Maraijev opus danas doživljava pravu renesansu; njegova dela se uveliko prevode, po njima se snimaju filmovi, prikazuju pozorišne predstave.
