KORNJAČE SE UVEK VRATE

Salvatore je rođen u vreme kada je malo ljudi znalo ime njegovog ostrva, tog mesta na granici na kraju sveta, s plavim morem i suncem koje prži. Odrastao na čamcima, uz gajbice pune inćuna, pogleda uprtog ka plavetnilu, iznad i oko sebe. Možda je tu sve počelo, između grgoljenja vode i naleta vetra.

Svakako je tu upoznao Đuliju, koja živi u Milanu s roditeljima, nekadašnjim ostrvljanima koji su otišli u potrazi za poslom i uspehom. Oduvek Đulija i Salvatore čekaju leto da bi se ponovo videli, oduvek su ruke koje se prepliću i ne žele da se razdvoje, šaputanja i obećanja.

Zimi Salvatore čeka pisma u ružičastoj koverti, koja odagnavaju usamljenost.

Sve dok jednog jutra, leta u kojem će se sve promeniti, Đulija i Salvatore ne nađu telo malog dečaka koje voda valja po žalu kao krpenu lutku, i još mnoga druga tela u vodi, ljudi koji su se utopili bežeći od gladi, nasilja, od rata. Počinju iskrcavanja migranata, kojima se ne vidi kraj...

Menja se lice ostrva, rajsko ostrvo postaje zadnji ulaz za očajnike, turisti odlaze, žitelji pomažu koliko mogu... Kad se Đulija vrati u Milano, nit koja je vezuje za Salvatorea slabi. Život više ne čine samo iščekivanje leta i mladalačke simpatije, trčanje plažom i papirne svetiljke puštene niz vetar.

Život je i šamar otrežnjenja, svest o tome da na svetu postoje i bol i razlike. Ovo otkriće će zapljusnuti dvoje mladih i uticati na sve njihove izbore, na njihovu ljubav i daljinu koja ih deli...