Ako se pođe od premise da se umetnička dela ponašaju poput živih osoba i da su stoga u stanju da „kažu“ nešto, postavlja se pitanje da li se tu radi o jednoj defektnoj metafori. Ona to – očito je – doslovno ne mogu da čine. A ipak, ta vrsta izražavanja pronalazi se i u svakodnevnim razgovorima i u teorijskim spisima. Statue Frasikleje i Mojsija nam govore o antičkoj Grčkoj i renesansnoj Italiji. Ovakva vrsta glagola primenjuje se, naravno, i u pogledu književnih dela. Jedan roman kazuje nešto o određenoj istorijskoj epohi u kojoj je nastao, pesma o stanju autorove duše, njegovom doživljaju sveta, i slično. Da li je snaga metafora u tome da ih čitalac ili slušalac ne primeti? Blizina između „reći“ i „biti-o-nečemu“ neosporna je u tolikoj meri da se previđa i na kraju gubi razlika između njih.
