FANI I ALEKSANDER

Posle tri Bergmanova romana, pred čitaocima je književno delo iz 1979. po kome je 1982. nastao moderni filmski klasik koji je, i po autorovom mišljenju, vrhunac njegovog višedecenijskog opusa. No, kao svestran umetnik, Bergman se tokom karijere duge skoro sedamdeset godina istovremeno ostvarivao u filmu, pozorištu i književnosti. U istančanim zapažanjima koja se tiču ljudske prirode, čovekovih želja i strepnji, čitalac otkriva Bergmanov nepogrešivi osećaj za prozno. Naime, iako je delo Fani i Aleksander filmično – uzbudljivog ritma, slikovito, puno boja i dramskih obrta, njegov jezik savršeno je primeren romanesknoj formi.

Kao i u njegovim prethodnim romanima, Najbolje namere (Geopoetika, 2010), Rođeni u nedelju (Geopoetika, 2011) i Razgovori u četiri oka (Geopoetika, 2012), središte Bergmanovog interesovanja je porodica. Autor se bavi odrastanjem, zaljubljivanjem, zajedništvom, fizičkom privlačnošću na jednoj strani i starenjem, bolešću i smrću na drugoj. Kod Bergmana, međutim, nema sukoba generacija i ideja, njegov svet prikazan je preko suprotnosti koje čine život. Ono što njegov stil krasi jeste neposrednost s kojom ovim temama pristupa. Duhovi, bračne prevare i teške bolesti pripadaju svakodnevici na isti način kao i parče hleba sa džemom i miris majčine haljine.

Čitalac koji se s Bergmanom upoznaje prvi put, uživaće u njegovom toplom, a opet britkom jeziku, dok poznavaoci istoimenog filma imaju i jedinstvenu priliku da posvedoče na koji način ovaj veliki autor iste ideje materijalizuje u dva potpuno različita medija. Ono što je zajedničko za oba, jesu nezaboravne slike božićnog slavlja u domu Ekdalovih, duhovite svađe među supružnicima i turobna atmosfera u parohijskom domu sablasnog sveštenika Edvarda Vergerusa.