JOŠ JEDAN DAN ŽIVOTA

ROMAN KULTNOG AUTORA PROGLAŠENOG NOVINAROM 20. VEKA


Intimna knjiga o ludilu i gubitku. Kapušćinjski beleži kolaps Angole 1975, osvajanje nezavisnosti i građanski rat, pokazujući retku sposobnost da ogromnim političkim događajima podari ljudskost i lični pripovedački pečat.Godine 1975. Angola je tonula u potpuni haos. Svi koji su mogli pakovali su sanduke i očajnički pokušavali da napuste tu opkoljenu koloniju. Kapušćinjski je, međutim, krenuo u suprotnom smeru — iz udobnosti Lisabona, zaputio se prema Luandi, nekada poznatoj kao „Rio de Žaneiro Afrike”, sada zahvaćenoj potpunim rasulom. Angola, viševekovna portugalska kolonija, isprva zemlja robova, kasnije zemlja rudnika i plantaža, generacijama siromašnih Portugalaca bila je obećana zemlja. Nakon sloma fašističke diktature u Portugalu, naglo su prekinute veze s Angolom, što je pokrenulo katastrofu — građanski rat koji je u istoriji ostao upamćen kao jedan od najdužih. Kapušćinjski se našao u središtu te drame, putujući kroz zemlju prepunu improvizovanih kontrolnih punktova, gde je pogrešna reč mogla koštati života. Beležio je utiske o mladim vojnicima iz Kube, Angole, Južne Afrike i Portugala koji su se borili u maglovitom ratu globalnih posledica i ispisivao stranice o osebujnoj brutalnosti zemlje koja je bila iznenađena i razdeljena tek stečenom slobodom.

Izuzetan spoj novinarstva i umetnosti omogućava nam da se približimo onome što Kapušćinjski naziva neizrecivom istinskom slikom rata.

— Salman Ruždi

Apsolutni klasik i pravi primer poljske škole reportaže.

— Januš R. Kovalčik

Potpuno fascinantna knjiga — ispunjena suptilnim istinama i prikrivenim uvidima.

— The New York Times Book Review

Njegove vrline su stil i dar za priče koje u jednoj savršeno oblikovanoj slici sažimaju čitave svetove.

— The Washington Post

Stil Kapušćinjskog poseduje snagu i viziju prave književnosti.

— The Boston Globe

Uprkos uverenju da se „slika rata ne može preneti”, Kapušćinjski je upravo to učinio – i to odlično.

— Newsweek

Žena iz El-Eja vodi nas u Los Anđeles šezdesetih i sedamdesetih – grad sunca, filma, glamura i usamljenosti. Dve žene, Sofi i Lola, nalaze se na različitim stranama tog blistavog pejzaža. Jedna se priseća sopstvenog dolaska u El-Ej i zlatnih dana Holivuda, druga pokušava da pronađe svoje mesto u svetu koji stalno traži da budeš neko drugi. Žena iz El-Eja je istovremeno roman o odrastanju i odustajanju, o ženama koje kroz niz ljubavnih i životnih epizoda traže sopstveni glas. Babic piše kao da se smeje svakom pokušaju da se El-Ej shvati suviše ozbiljno — i upravo u tom smehu leži njena istina.


Džim Morison je napisao pesmu o njoj, a sa Marselom Dišanom igrala je šah potpuno naga – ali njene knjige su osigurale da reputacija Iv Babic potraje.

— The Guardian

Babic piše duhovito i jasno – i uvek, baš uvek, sa mnogo srca.

— Elizabet Dej

Iv Babic… čita se kao Nora Efron kroz prizmu Džoun Didion, samo sa više žudnje, droge i tekile.

— The New York Times

Los Anđeles u svom najčistijem, najidealizovanijem obliku.

— Vanity Fair

Sirovo, glamurozno, toksično i zavodljivo opijajuće.

— The New York Times

Iv Babic je za prozu ono što je Čet Bejker za džez.

— Vanity Fair

Babic piše jedinstveno, ali ako bismo tražili nekog sličnog, onda bi to bila Nora Efron, kada bi pisala pesme za Lanu del Rej.

— Dejzi Bjukenen

Tačnost i osećajnost s kojom ocrtava Los Anđeles donose osveženje kalifornijskoj književnosti.

— Lari Mekmartri

Babic je ostvarila onaj američki ideal: umetnost koja ostaje ležerna, zadržava svoju hladnokrvnost i toliko je prijemčiva da se može pomešati sa običnom zabavom. To je tradicija kojoj pripadaju Djuk Elington, Fred Aster, i podrazumeva se, Merilin Monro.

— Lili Anolik