Al’ je teško biti dete!
Samo neke brige – sekiraš se zbog škole, drugova i drugarica, zbog braće, sestara i roditelja (rođenih i onih drugih), zbog toga što nešto ne umeš (a toga obično ima dosta), pa onda stidiš sе raznih stvari, i plašiš nekih drugih, i želiš nešto nemoguće, a još ako te snađe neka nesreća, na primer da se zaljubiš ili da se preseliš, ili ti se roditelji razvedu, nema kraja tvojim mukama.
Učitelji kô učitelji, misle da sve može da se reši i, još gore, da o svemu može da se priča pred celim odeljenjem. Teraju te da se javno izblamiraš i posle hvale tvoju hrabrost, a u stvari ti samo natovare na glavu novi problem, i grozne nadimke i zadirkivanje i takve stvari. Učiteljima svašta pada na pamet. Jedan je tako smislio da napravi forum na školskom sajtu, gde svako dete može da anonimno napiše šta ga muči, a onda druga deca (i učitelji koji se pretvaraju da su deca) mogu da pišu savete, da podele slična iskustva ili prosto da uteše svoje vršnjake. Dobro, to izgleda i nije bila loša ideja...
