U svojoj praksi branio je ljude optužene za najteža krivična dela. Čak u 53 slučaja sudovi su njegovim branjenicima izrekli najtežu kaznu. Nije uspeo kod svakog petog.
Ali, nikad se nije pomirio sa stavom da se nekom može oduzeti pravo na život: ni sekirom, ni vešalima, ni metkom, ni električnom stolicom.
Čitalac će se sigurno zapitati na čemu se zasnivalo njegovo toliko snažno protivljenje smrtnoj kazni. Da li se ono temeljilo na pukom čovekoljublju ili je, pak, poreklo tog protivljenja bilo neko konkretno iskustvo?
Evo i razjašnjenja. Na jednu veliku srpsku slavu, Svetog Nikolu, početkom četrdesetih godina prošlog veka, Filota je stajao sa svojim sapatnicima u redu ozloglašenog nemačkog logora Mathauzen, čekajući da bude gurnut u smrt.
Mašina smrti se pokvarila baš kada je on došao na red. Uz opasku da mu je „srećan dan“, jedan nemački oficir ga je uposlio i, pošto se dokazao kao vešt radnik, preživeo je ostatak rata. I redovno otad slavio Svetog Nikolu.
Filota je, dakle, na svojoj koži iskusio tu neopisivu patnju čekanja skorog i izvesnog okončanja života voljom dželata. Iz tog razloga mu se, kako je govorio, moglo verovati da poznaje „dah smrti“.
Pitao se: Ko ima pravo na takvu moć nad drugim? Ko ima pravo na takvu besprizornu surovost? Ko može imati legitimnu vlast da naredi da nekoga više ne bude? Verovao je da takvo ovlašćenje čoveku ne pripada.
Posle punih 50 godina od prvog štampanja, ovaj, sada se može reći klasik, sada je ponovo pred čitaocima.
