Proizvodi

Beograd, poslednje godine jednog režima. Grad umoran od mraka, sankcija, straha i izgubljenih života polako se budi dok ulicama odjekuju protesti, sirene i glasovi onih koji još veruju da sloboda postoji. U tom haosu, između zapaljenih zgrada, demonstracija, bolničkih hodnika i noćnih razgovora, rađa se ljubav Andrije i Milene - snažna, bolna i nemoguća.

On je poznati pesnik, čovek koji iza sebe nosi godine, uspomene i razočarenja. Ona je mlada, divlja, prkosna i spremna da izgori za svoje ideale. Dok se zemlja raspada pod teretom istorije, njih dvoje pokušavaju da pronađu smisao, nežnost i spas jedno u drugom. Ali ljubav u vremenu nasilja nikada nije jednostavna: između političkih progona, odlazaka, izdaja i snova o nekom boljem svetu, njihova sudbina postaje ogledalo jedne generacije koja je želela da promeni svet, a izgubila sebe.

„Beograd se budi“ je roman o ljubavi i revoluciji, o odlascima i sećanjima, o umetnosti, slobodi i usamljenosti. Potresna priča o ljudima koji pokušavaju da sačuvaju dušu u vremenu kada sve oko njih nestaje u plamenu istorije.

Iznad svega, ovo je roman o Beogradu - gradu koji pada, gori, voli i ponovo se budi.

Postojala je jedna zemlja satkana od vozova koji kasne, letovanja bez pasoša, mirisa talasa, dubokih snegova i pesama koje svi znaju napamet. Zemlja pionira, crvenih marama, fabričkih sirena, velikih stadiona i malih televizora oko kojih je cela porodica nalazila vremena da se okupi. Vreme kada je 22 miliona ljudi verovalo u bolje sutra i stizalo do njega.

„ČASNA PIONIRSKA – tragovi jednog vremena“ nije samo leksikon bivše Jugoslavije. To je atlas uspomena jednog prostora i jedne epohe.
Kroz ljude, pojmove, predmete, događaje i fenomene koji su obeležili generacije, ova knjiga oživljava svet koji nikada nije nestao iz naših nostalgičnih sećanja.

Od nezaboravne muzike i filmova koje i danas citiramo, preko sportskih heroja, radnih akcija i kultnih brendova, do političkih parola i svakodnevnih rituala – pred čitaocem se otvara mozaik života koji je istovremeno bio običan i neponovljiv.
Za one koji se sećaju.

Neke uspomene nemaju granice, zastavu ni himnu – imaju samo ljude koji ih pamte.

Posle zapažene knjige Život ide dalje, nastale iz ličnog suočavanja sa tragedijom i gubitkom, Sanda Rašković Ivić u novom naslovu I to će proći nastavlja iskren i ohrabrujući razgovor o životu — ovoga puta obraćajući se svima koji se suočavaju sa strahovima, krizama i nevidljivim ranama svakodnevice.

Kroz priče ljudi koji na psihoterapiju dolaze opterećeni depresijom, anksioznošću, ljubomorom, besom i osećanjem nedovoljnosti, autorka otkriva jednog od najtiših, ali najmoćnijih protivnika u nama — „unutrašnjeg sabotera“. To je deo ličnosti koji nas pokušava zaštititi od novih razočaranja, ali nas istovremeno udaljava od bliskosti, radosti i lične slobode.

Ova knjiga ne nudi brza rešenja ni jednostavne recepte za sreću. Umesto toga, autorka poziva na hrabrost — na suočavanje sa bolom i izlazak iz zone prividne sigurnosti. Jer upravo između straha i nade, između starih rana i novih koraka, otvara se prostor za lični rast, promenu i prihvatanje sebe.

Podsećajući nas da je život satkan od malih trenutaka i svakodnevnih odluka, I to će proći govori o tome kako da, korak po korak, postanemo „majstori malih akcija“ i pronađemo svoj unutrašnji kompas čak i u najtežim životnim olujama.

Jer, čak i kada plivamo među stenama svojih muka, jedna istina ostaje — život je i dalje vredan življenja.

Srpsko novinarstvo danas stoji između pritisaka vlasti, tabloidnih obmana i dubokih podela koje razaraju samu profesiju. U knjizi koja ne pristaje na ćutanje, doajen srpskog novinarstva Manja Vukotić govori otvoreno o medijima koji služe partijama, o redakcijama koje navijaju umesto da izveštavaju i o opasnoj podeli društva na „patriote“ i „izdajnike“.

Priča o treneru koji je stvarao šampione i pokorio Evropu.
Postoje treneri koji vode tim.
Postoje treneri koji osvajaju trofeje.
A onda postoji Željko Obradović.

Najtrofejniji trener evropske košarke nije postao legenda slučajno: devet titula prvaka Evrope, desetine trofeja i generacije igrača koje je pretvorio u pobednike.

Želite da saznate pravu istinu o svetskom i domaćem fudbalu? Knjiga „U kaznenom prostoru“ donosi nam ispovest čoveka koji nema dlake na jeziku – legendarnog Radeta Bogdanovića.

Ovo nije još jedna dosadna sportska biografija. Ovo je hirurški precizna analiza fudbalskog sveta, od sarajevskog Željezničara i Južne Koreje, preko Atletiko Madrida i Verdera, pa sve do današnjih dana kada Rade svojim britkim komentarima prodrma javnost.

Zašto treba da pročitate ovu knjigu?

Bez cenzure: Saznajte šta se zaista dešava u svlačionicama i menadžerskim kancelarijama.

Od trnja do zvezda, uz neverovatne anegdote koje će vas nasmejati i zamisliti. Autentičnost: Baš onako kako ga gledate na TV-u – direktno, pošteno i „u meso“.

Zlatni prah je snažna i potresna pesnička knjiga o pamćenju, identitetu i opstanku. Zbirku čine pesme koje istovremeno deluju kao lična svedočanstva i kao zapisi o jednom vremenu – vremenu rasutih vrednosti, istorijskih lomova i svakodnevnog istrajavanja.

Posebno mesto u "Zlatnom prahu" zauzimaju pesme-posvete – prijateljima, pesnicima, intelektualcima i duhovnim srodnicima koji su obeležili autorovo iskustvo i kulturni prostor kojem pripada. Među njima su istaknute ličnosti srpske književnosti i kulture, poput Matije Bećkovića, Milovana Danojlića, Ivana V. Lalića, Duška Trifunovića, Petra Handkea i drugih, ali i figure iz porodičnog i intimnog kruga. Te posvete nisu puki omaži, već poetski portreti u kojima se lično pamćenje ukršta sa širim istorijskim i duhovnim kontekstom.

Kako jedan stih kaže, „reči u duši brane da svet se sruši“. Upravo u toj poruci Zlatni prah pronalazi svoj smisao – da sabere rasuto, imenuje ono što preti da bude zaboravljeno i potvrdi da poezija, i danas, ostaje poslednje utočište trajanja.

"Politički put Borislava Pekića otkriva život čoveka koji je, mnogo pre nego što je napisao „Vreme čuda“, postao čudo sam po sebi: mladić osuđen na dugogodišnju robiju koji je u mraku zatvorske ćelije pronašao svetlost svoje buduće književnosti. Njegovo „hodočašće“ kroz totalitarni poredak nije ga slomilo – naprotiv, iz njega je izašao duhovno slobodniji od mnogih koji su bili „na slobodi“.

Između prošlosti koja će kasnije oživeti u „Zlatnom runu“ i budućnosti koju će mračnim intenzitetom dočarati u „Besnilu“ i „Atlantidi“, Pekićev stvarni život ostao je njegovo najuzbudljivije delo. Emigracija u London donela mu je stvaralački zenit, a povratak u Srbiju krajem osamdesetih – ulogu jednog od prvih modernih demokrata, čoveka koji je u vreme političkog meteža i straha, insistirao na dijalogu, slobodi i moralu.

Ova knjiga prati sudbinu čoveka čiji je život, kao i njegove knjige, istovremeno i mit, i opomena, i avantura duha. Od prvih koraka kroz „toplog zeca“ do poslednjeg pozdrava pred Narodnom skupštinom u „mrtvoj tišini“, Pekić ostaje lik koji kao da je iskoračio iz sopstvenih romana – uporan, hrabar, nepotkupljiv.

Politički put Borislava Pekića je biografija koja se čita kao lična istorija jednog naroda i jednog veka. Knjiga za sve koji u istini traže smisao, u otporu dostojanstvo, a u književnosti – slobodu.

Knjiga Vlade Stankovića „Dečani – u domu nebeskog cara“ nije samo knjiga – to je hodočašće kroz ideju, veru i vreme.
Stanković ne piše samo o Dečanima kao arhitektonskom i umetničkom biseru, već ih čita kao ikonu istorije, kao živi organizam u kome se ukrštaju vizantijska duhovnost i srpska državotvorna samosvest. Njegovo putovanje „od Carigrada do Dečana“ nije geografska linija, već simbolička osa kulturnog nasleđa – osa kojom se meri dubina jednog naroda u okviru hrišćanskog sveta.

Istražujući izvore, povelje, natpise i freske, autor uspeva da rekonstruiše ne samo istorijsku pozadinu nastanka manastira, nego i intelektualni i duhovni kontekst koji je Dečane učinio više od zadužbine – pretvorio ih je u ikonu vladarske ideologije i liturgijsku metaforu države.
Jezikom koji spaja akademsku preciznost i poetsku jasnoću, Stanković osvetljava „put Hrista Svedržitelja“ od vizantijskih prestonica do srpskih brda, pokazujući kako je carstvo na zemlji u Dečanima dobilo svoj nebeski odraz. U tome je možda najveća vrednost ove monografije: ona ne služi samo istoriji umetnosti, nego i ponovnom oživljavanju svesti o duhovnom jedinstvu Istoka i Zapada u okviru srpske tradicije.

Stanković je napisao delo koje će, bez sumnje, postati orijentir svima koji žele da razumeju ne samo kako su nastali Visoki Dečani, već zašto su postali simbol trajnosti jednog naroda.

U knjizi Moj drug Đido Matija Bećković opisuje jedno od onih prijateljstava koja prkose i istoriji i ideologijama. Na jednoj strani – sin čoveka koga je progutao komunistički mrak, na drugoj – revolucionar koji je bio na vrhu tog istog režima, da bi zatim postao njegov najpoznatiji disident. Između njih dvojice rodila se vernost: razgovori, pisma i prisnost koja je u tišini rušila zidove koje su ratovi i osvete podigli.
Bećkovićev Milovan Đilas nije ni mramorni vođa ni hladna istorijska ličnost, već Đido, čovek, drug. Ranjiv, sumnjičav, opterećen i svojom verom i svojim padovima. Pesnik ga osvetljava toplinom, pa knjiga više liči na pesmu u prozi nego na memoare. U toj nežnosti i u toj jednostavnosti krije se snaga priče.
Moj drug Đido nije knjiga o prošlosti, već knjiga o večitom pitanju – kako pronaći čoveka u drugom, čak i kad nam ga istorija dodeli kao neprijatelja. A to je, možda, i najveća pobeda koju književnost može da izvojuje.

Upitno nadnesena nad reku života, a setno i melanholično zagledana u slike prošlosti, Janja Đoković u ovim stihovanim zapisima kazuje o svemu onom što je emotivno dotiče, što je podstiče i na razmišljanje pokreće. Kazuje o onom čega se dušom takla i što joj suštinski znači. Zbog toga se u ovim stihovima naporedo javljaju unutarnji nemir, snovi i uspomene: „tiha sena prošlih dana"", kao što se opominjuće glase izgubljene iluzije i gorka spoznaja o neminovnosti i konačnosti.

Pored prizvanih i oživljenih slika, situacija i likova prošlosti, od kojih se lik majke upečatljivo izdvaja, vidno je u ovim stihovima i nastojanje da se na podlozi onog što je bilo potpunije sagleda i razume ono što se zbiva. Jer je potreba da se čitaocima upute iskustvena poruka i pouka, katkad važnija od želje za kazivanjem o viđenom i doživljenom. Život se ovde javlja kao dar i kao svetlo čudo koje u drami i paradoksu trajanja zanosi i zavodi, povija i lomi, ali i koje lepotom i vrednošću oporavlja i uznosi.

Knjiga o sudbini Ivana Stambolića otkriva tragičnu priču o čoveku koji je bio na ključnim mestima u Srbiji dok su se u njoj vodile unutarpartijske bitke, sukobi oko njenog položaja u federaciji i položaja pokrajina, uz istovremeno ekonomsko zaostajanje i buđenje nacionalizma. Bio je politički mentor i prijatelj Slobodana Miloševića, a zatim i prva velika žrtva njegovog uspona.

Stambolić, nekadašnji predsednik Srbije i simbol reformističkog krila tadašnjeg političkog vrha, našao se u nemilosti upravo onoga kome je otvorio vrata moći.
Godinama kasnije, dok je trčao stazama Košutnjaka, brutalno je otet i ubijen po Miloševićevoj naredbi. Nestao je u tišini Fruške gore koja je dugo skrivala istinu.

Ovo je priča o izdaji, o sudaru ličnog i političkog, o zemlji koja je prokockala priliku da ide putem demokratije.

Sudbina Ivana Stambolića ostaje jedno od najpotresnijih svedočanstava vremena koje nijedna jama neće da sakrije.

Knjiga „Žene Golog otoka“ prenosi glasove preko hiljadu žena, zatočenih, prognanih, osramoćenih, koje su od 1948. do 1956. godine trpele represiju zbog stvarnih ili navodnih simpatija prema Informbirou.

Pored onih koje su izdržavale kazne u zatvorima i logorima, obuhvaćene su i sudbine žena koje su stradale zbog izbora svojih najbližih.

Kroz ispovesti, arhivsku građu i analizu posledica koje su trajale decenijama, knjiga pruža dubok i potresan uvid u ženska iskustva jednog od najmračnijih perioda jugoslovenske istorije.

Ovo je knjiga o tišini, o ženama koje su ćutale godinama, čija je krivica bila ljubav prema sinu, bratu, suprugu. O majkama, sestrama, drugaricama koje su bacane u tamnice, lomljene u logorima i izbrisane iz sećanja samo zato što su volele ili verovale.

Prvi put su na jednom mestu objavljena sva njihova imena, njihove priče, njihova snaga. Ovde nije reč o politici, već o boli, sramu, ćutanju i istini koja je dugo čekala da bude izrečena.

Knjiga pred čitaocem pruža uvid u šest najranijih piščevih beležnica i rukopisnih snopova – koje su se selile iz džepa njegovog studentskog kaputa, zatvoreničke košulje, diplomatskog fraka i na koncu iz radnog stola u ostavinsku rukopisnu riznicu – svedočeći o različitim fazama piščevog života i delanja. Ujedno, beleške donose jedinstven pogled u intimni svet osetljivog čoveka i velikog umetnika reči.

Andrićeve rane beležnice pružaju uvid u lični i umetnički razvoj mladog siromašnog studenta iz rubne provincije Monarhije, Bosne, koji je na krhkim plećima nosio deo tereta Sarajevskog atentata.

Andrićevo ispisivanje beležnica izvire iz uobičajenog manira pisaca da tokom mnogostrukog i viševrsnog književnog rada vodi jednu vrstu dnevnika o umetničkom stvaranju, o čitanju drugih autora i dijalogu sa njima, uz beleženje planova i skica za svoje zamisli, autobiografskih zapisa putopisnih i memoarskih crta, sentenci, narodnih mudrosti, lirskih zapisa, ostavljajući samosvojno svedočanstvo o menama u umetničkom biću na književnom putu i o sebi kao čoveku u svetu.

Ova knjiga predstavlja poseban događaj u proučavanju i predstavljanju Andrićevog dela jer su posle više od četiri decenije, u okviru jedne knjige pred čitaocem gotovo nepoznate Andrićeve beležnice.

"Naslov knjige poezije „Nigde nikog, nemamo kud“ nosi snažnu i višeslojnu poruku: u njemu se ogleda osećaj usamljenosti, bespomoćnosti i egzistencijalne teskobe. Ovo je poetska hronika društva u duhovnom i moralnom raspadu.

„Nigde nikog, nemamo kud“ je krik u tišini jednog umornog sveta. Kroz ritam oštre misli i slike nagrđene stvarnosti, pesnik ispisuje mračnu sliku društva – galeriju poltrona, cinika, plaćenika i izgubljenih duša. Njegovi stihovi nisu uteha – oni su poziv na buđenje, ali i svedočanstvo o usamljenosti u vremenima kad društvo bezlično korača unazad.

Sa stilom koji podseća na urlik, ova poezija ne traži publiku – traži savest. I dok „zadah mržnje, bestiđe i besuđe“ lebdi nad scenom, čovek ostaje usamljeni nosorog – poslednji koji odbija da se prikloni.

Ovo nije zbirka pesama. Ovo je prkos u stihovima.

U vremenu kad je govor izgubio težinu, a reč obesmišljena bukom servilnosti i zaborava, zbirka „Nigde nikog, nemamo kud“ donosi poeziju koja ne šapuće – ona grmi.

Pesnik sa preciznošću hirurga i gnevom svedoka raskriva svet u kojem „mentalni beskućnici“ i „ekscentrični poltroni“ plešu na ruševinama vrednosti, gde se dostojanstvo prodaje u sitnim apoenima, a sloboda razmenjuje za prividnu sigurnost.

Stihovi u ovoj knjizi nisu obraćeni svima. Oni ne podilaze i ne snižavaju ton. Oni traže čitaoca koji ne pristaje. Čitaoca koji zna da ponekad – kad svi putevi vode u ništavilo – usamljenost postaje poslednji čin slobode.

Ovo je poezija o svetu u raspadu. I poezija onoga koji odbija da se raspadne sa njim.

U srcu nekadašnje Rumelije, u zemlji koja je vekovima pamtila begove i podvižnike, a danas ćuti pod naraslim korovom, odvija se tiha borba između sećanja i zaborava.

Zaboravljeni duhovnik Josif, čija rukopisna zaostavština broji hiljade strana, postaje simbol svega što je skrajnuto: crkvene misije, prava na zemlju, dostojanstvo, i samo pravo na ime i grob. Ali u senci starih ratišta i izgubljene vere, oživljava i jedna stara ljubav – za koju se verovalo da je nestala zauvek.

Dok se sudbina jednog čoveka i jednog mesta prepliće s vekovnom tišinom, jedan kamen temeljac u zaboravljenim Paljurcima postavlja novo pitanje: da li je moguće obnoviti ono što istorija više ne pamti – i oživeti ono što je srce već jednom sahranilo?

Zemlja Romeja je potresna i poetska hronika o duhovnom nasleđu, zaboravljenim istinama i ljubavi koja se vraća onda kad više niko ne čeka.

Proslavljeni naučnik, genetičar, profesor dr Miodrag Stojković ponovo je u ovom istorijskom romanu razgrnuo svoju i sudbine svojih predaka.

Odavno su ljudi poverovali da Sveti Vasilije živi svetac.

To će se videti i kroz ovu poučnu i zanimljivu knjigu. U njoj je životopis sveca od rodnog sela Mrkonjići u Hercegovini, preko služenja u manastirima Zavala, Tvrdoš, Hilandar, Žitomislić, do upokojenja u crkvici na Ostrogu. To mesto je postalo svetilište, srpski Jerusalim, gde hiljade vernika dolazi na poklonjenje i molitvu za zdravlje i spas.

U knjizi je oko stotinu istinitih, autentičnih ispovesti, u kojima se prepoznaje čudotvorna, spasiteljska, isceliteljska ruka sveca. Ali i storijat Donjeg i Gornjeg manastira koji su bili poprište dramatičnih istorijskih zbivanja.

Sve ovo dokazuje zašto se ljudi svih vera i nacija klanjaju i mole Svetom Vasiliju više od tri veka.

Čvrsto su verovali da je „Bog na nebu, sud na zemlji“. I da niko nema pravo da uzme nečiji život. Borili su se da, i kod najokorelijih ubica, dokažu da smrt nije kazna, jer mrtvog više niko i ništa ne može da promeni.
Branili su mnoge koji su gledali smrti u oči. Ali i one koji su bili od društva osuđeni i odbačeni, kao haški zatvorenici, Slobodan Milošević, Jovanka Broz, Žarko Laušević...
Filoti je pred streljački vod otišao svaki peti, od dvadeset šestorice. Jer u vreme u kojem je branio ljudski život je bio jeftin, porote surove, dželati od zanata.
Tomi je ubijen jedan branjenik. Odbačenom od svih, lično mu je podigao spomenik.
Filota je, u logoru Mathauzen, i sam stajao pred mašinom smrti. Preživeo je slučajno. Ili je sudbina uplela prste. Gledao je ljude koje su odvodili na stratišta. Iz tog razloga mu se, kako je govorio, moglo verovati da poznaje „dah smrti“.
Toma je od rođenja slušao o surovosti koju je njegov otac preživeo. Znao je: niko nema pravo da naredi da nekog više ne bude. Svakako, čoveku takvo ovlašćenje ne pripada.
„Ne ubij!“, bio je zato za njih prvi zavet u životu i u sudnici.
Ova knjiga pisana je na osnovu 14 stvarnih događaja. O njima i o sebi samima. Jer pravi život piše najbolje romane.

Ni posle nešto više od sto godina od tragične pogibije carske porodice Romanov 1918. sve okolnosti i tajne ovog događaja nisu razotkrivene.
Ova potresna ispovest princeze Jelene Karađorđević, ćerke kralja Petra i sestre kralja Aleksandra, baciće novo svetlo na poslednje dane cara Nikolaja Romanova i njegovih najbližih pre nego što su ih komunističke vlasti nemilosrdno ubile. Jer, ona ih je, od svih članova carske porodice, poslednja videla.
U memoarima koji su konačno pred nama dotaknute su teme među kojima su događaji u Aleksandrovskom dvorcu za vreme odricanja imperatora od prestola, odlazak princeze Jelene u progonstvo zajedno s mužem i drugom rodbinom, život prognanih pripadnika carske porodice u Vjatki, Jekaterinburgu i Alapajevsku, odnos meštana i sovjetske vlasti prema njima, susret sa srpskom misijom, njeno hapšenje i opis svakodnevice u sovjetskim tamnicama, dobijanje vesti o pogibiji cele carske porodice i muža, i mnogo toga drugog.
Istovremeno, ima epizoda za koje je mogla znati samo princeza Jelena Srpska: teme njenih razgovora s carem uoči njegovog odricanja, „savetovanje“ u vezi s njenim odlaskom i oproštaj s rodbinom u Alapajevsku, razgovori na saslušanjima u Jekaterinburgu i Moskvi, trenutak rastanka od Rusije...
Memoari srpske princeze Jelene odišu ljubavlju prema zauvek izgubljenoj carskoj Rusiji, kao i prema poginuloj carskoj porodici čiji je deo zauvek ostala.

Četvrta sednica CKSKJ, 1. jula 1966. na Brionima, označila je prelomni trenutak u istoriji druge Jugoslavije. Na sednici je politički likvidiran Aleksandar Ranković, uz Edvarda Kardelja najbliži saradnik Josipa Broza Tita. Ranković je uklonjen pod optužbom da je navodno organizovao ozvučenje i prisluškivanje Tita i drugih rukovodilaca, da se, zaverenički i pučistički, borio za vlast i mesto Titovog naslednika na položaju države. Proglašen je krivim za zloupotrebu Službe državne bezbednosti, formiranje frakcijske grupe koja je sprečila razvoj samoupravljanja i demokratizaciju jugoslovenskog društva.

Ovom knjigom vraćamo se Aleksandru Rankoviću i Brionskom plenumu iako je od njega prošlo već gotovo osam decenija.

Zašto?

Zato što je ta smena bila veoma značajna, važna za budućnost Jugoslavije.

Zato što gotovo tek sada istoričari i politički analitičari prepoznaju šta se sve i kako odigralo.

Zato što su ta saznanja ogledalo u kojem se dobro vide i prepoznaju činjenice i akteri, a to daje novu sliku i dimenziju „slučaju Ranković“ i tom spektakularnom i neočekivanom partijskom činu, koji se zbio na izolovanom ostrvu na vrhu Jadrana.

Jednostavno: istina je drugačija.

O ljubavnom životu Josipa Broza Tita ispisane su stotine bajki. Neke su bile zasnovane na tračevima, druge na idolatriji, treće su bile plod čiste fantazije.

Ova knjiga krenula je drugim putem.

Ovo je knjiga o njemu i njegovim ljubavima i brakovima – onakvima kakvi su bili, ili kako su ih videli akteri i svedoci.b

Bazirana je na ozbiljnim i provjerenim izvorima. Na izjavama i pismima Josipa Broza, njegovih žena, njegovih prijatelja i njegovih bivših prijatelja. U nju nisu uvrštene ni idolatrijske bajke, ni klevetnički pamfleti. U njoj nema virenja kroz ključaonicu.

Uz korišćenje ozbiljne i obimne

građe konačno je dat realističan opis Titovog ljubavnog života.

Sve nam se u životu čini dobro i lepo, a onda u jednom trenu, s najavom ili bez nje, u trenutku izgubimo – zdravlje, muža, prijatelja, oca, majku, baku, brata, dom, zavičaj, posao, psa... I ništa više nije isto. Sve nam izgleda prazno, sivo, nemo, a očaj se poput cunamija sruči preko naše duše i našeg života. U trenu se sve promeni.

Pitamo se kako dalje, kako nastaviti, kako se izboriti, u čemu pronaći smisao, kad nam se čini da ga nema.
Ova knjiga je istovremeno vodič jednog iskusnog psihijatra kako da naučimo da živimo s bolom za izgubljenim, i potresna i iskrena ispovest žene suočene sa vlastitim gubicima koja je našla način da nastavi život dalje.
Jer život je sila koja nosi uvek napred i dalje.

"U ekskluzivnoj ispovesti kneginje Jelisavete Karađorđević, prvi put iz pera jednog člana kraljevske porodice saznajemo šta se događalo u njihovim životima
od 1945. kada je knez Pavle u Jugoslaviji optužen za ratne zločine. Jelisaveta je tada imala samo deset godina kada je označena kao državni neprijatelj.
U martu 1947. godine Titova vlast je donela zakon kojim su im oduzeti državljanstvo, pasoši i imovina, i kojim je svakome od njih bilo izričito zabranjeno da se ikada više vrate u zemlju.
Ova knjiga je sastavljena od Jelisavetinih dnevnika i beležaka vođenih kroz dugi niz decenija, nikada sa idejom da će se iz toga roditi autobiografija. Ipak je odlučila da prekopa po prošlosti i onom što je zadesilo njenu porodicu i da sklopi ovu romansiranu autobiografiju. Smatrala je da će na taj način da izbori svoju veliku bitku i bitku svoga oca i Karađorđeviće oslobodi strašne etikete izdajnika sopstvenog naroda.
Važno je govoriti istinu, braniti je i boriti se za nju. To je jedan od motiva koji su vodili Jelisavetu u poduhvatu pisanja autobiografije u kojoj će javnost saznati mnogo o tugovanju kneza za zemljom, njegovoj smrti, teškom životu i čestim selidbama porodice, ljubavima princeze, njenim brakovima, deci, slavnim osobama sa kojima se družila i sudbini jedne “lutalice i avanturistkinje”, kako sebe ponekad naziva."

Knjiga „Lauš“ je posvećena velikom glumcu, šarmeru, šmekeru – Žarku Lauševiću.
Ona pripoveda o njegovom odrastanju, sazrevanju, glumačkim uzletima do zvezda i jednoj dramatičnoj ubilačkoj noći i godinama u zatvorskim samicama i tuđini.
Kakav je bio ovaj gospodin i gospodar scene govore njegovi prijatelji, glumci i reditelji. U knjizi su nikad objavljene fotografije iz Žarkovog detinjstva, porodice i brata Branimira, sa kojim je podelio nesrećnu sudbinu.
Ako ne traje život – traje delo. Prijateljstvo. Uspomene. Ličnosti.
Kroz ovu knjigu traje zvezdani Žarko Laušević.

Slobodan Penezić Krcun imao je samo 23 godine kada je počeo da odlučuje o ljudskim sudbinama. Bio je rat, 1941. Prvu bitku vodi protiv neprijatelja komunističke ideologije čiji je bio privrženik od gimnazijskih dana u Užicu. Borba „protiv pete kolone“ obeležiće njegov ratni put.

Vorci Druge proleterske brigade i Penezić smatrali su se za jedno, jer je bio politički komesar u njenim najtežim ratnim trenucima.
Kada je, 1944, formirana komunistička tajna policija – Ozna, bio je njen prvi čovek u Srbiji, i ostao zapamćen i slavljen kao otac srpske tajne službe.

Mlad čovek, koji je prerano došao do moći nad životom i smrću, fanatizovan u službi prilično krute ideologije, lično hrabar, ali i pokoran autoritetima u Partiji: Titu i Aleksandru Rankoviću. U godinama posle rata kretao se između suprotnosti: od hladnog cinizma do
sentimentalnosti, bio je brižan prema porodici, a oštar prema ideološkim protivnicima. Dodeljivao je široko sredstva iz državnog budžeta, a kod kuće bio štedljiv i na ivici skromnosti.

Njegova kontroverzna uloga u ratu i politička karijera posle rata, i dalje su zamagljene pitanjem – da li je na njega 1964. godine izvršen atentat? Ili je reč o slučaju – teškoj saobraćajnoj nezgodi koja je izazvana nizom okolnosti na drumu kod Lazarevca?

Zbog prirode ideološke vlasti u Titovoj Jugoslaviji i događaja koji će uslediti padom Aleksandra Rankovića, 1966. godine, većina Srba i danas veruje da je Krcun ubijen. Ta okolnost zamagljuje realan pogled na njegovu biografiju.

Ova knjiga ima ulogu da obeleži šest decenija od Penezićevog stradanja, ali i da ukaže na jednu od najznačajnijih ličnosti srpske istorije sredinom 20. veka.

Ovo je knjiga koja podstiče na ulaganje ljudi u sopstveni duh!
Ali, najvažniji razlog pisanja ove knjige su poruke koje se odnose na religiju. Nadmoć tehničkog napretka i kao posljedica, razduhovljavanje društva, sigurno vodi drugačijem odnosu između materijalnog i duhovnog razvoja. Ta neravnoteža, disharmonija između duha i tehnike, proizvodi nove oblike duhovne svijesti. Povratak mitologiji? Povratak kosmičkoj religiji? Uspon filozofije? Procvat umjetnosti? Dominacija kulture u odnosu na ekonomiju – kultura kao baza, temelj društva? Mnogo je pitanja i neizvjesnosti. Kako ovakvu nepredvidljivost prevesti u kreativnu snagu?
Prije svega, da shvatamo da se svijet, društva mijenaju.
Da li smo spremni da uočavamo ove promjene, da im se prilagođavamo, ili još bolje, da ih mi sebi prilagođavamo? Zaratustra nam daje dosta mentalnih preporuka kako prepoznati i boriti se za istinske, životne vrijednosti u toj mješavini različitosti!
Ova knjiga može pomoći mladim ljudima da shvate da je, pored materijalističke, funkcionalne religije, moguća i dematerijalizovana i apstraktna religija, religija koja potencira unutrašnji život i duhovno jedinstvo, umjesto spoljnih religijskih manifestacija.

Sve od tog tamnog Lučindana 1851, pa evo kroz 175 godina, Njegoševa trostruka sudbina – vladara, vladike i pesnika – provlači se kao tragična nit. Nezavršena. Nestvarna. Stalno upitna.

Svojeručno je nacrtao i sagradio 1845. godine crkvicu na vrhu Lovćena, svom mudrom stricu Petru Prvom Petroviću, kojeg je tri godine posle upokojenja proglasio za sveca. Ostavio je amanet plemenicima da ga u toj crkvici, dugoj 12 lakata, ukopaju. Prokleo ih je ako to ne učine.

Zloćudni austrougarski okupatori razorili su crkvicu 1916.

Aleksandar Karađorđević, jedin kralj rođen na Cetinju, sin kralja oslobodioca, unuk kralja Nikole Petrovića, kralj ujedinitelj, podigao je 1925. godine, na mestu razorene crkvice – kapelu.

Crnogorski komunisti su, pre 50 godina, srušili taj najdugotrajniji simbol, ugrađen u grb države, i na obrubljenoj glavi Lovćena, vozdigli crni mermerni mauzolej. Bez krsta. Sa Njegošem u podzemnoj kripti.

Ova knjiga otvara te stare i nove škrinje istorije. I pitanje – čeka li Njegoša i sedma sahrana.

"Prvi put najveći srpski živi pesnik piše prozno delo. I to autobiografiju!

Kroz Dnevnik svoje majke, kojim počinje ova knjiga, a koji je ova hrabra žena pisala u vreme robije kao supruga četničkog vođe, Matija Bećković nam je podario neobično svedočanstvo jednog vremena. Uz Dnevnik, Majka Zorka ostavila je svom sinu Matiji i Tužni roman u kojem je opisala svoj život sa troje dece, siročića, koji nikad nisu prestali da čekaju oca koji nema ni grob. Ova dramatična ispovest je u originalnom obliku takođe deo ovog neobičnog dela.

I napokon, Matija Bećković, nadovezujući se na majčina kazivanja, prvi put piše o svom životu, odrastanju i školovanju, patnji za ocem i majčinoj teškoj borbi za život svoje dece.

U knjizi su i prvi put objavljene fotografije i pesme.

U autobiografskom delu Ideal i profesija – Uspomene revolucionara, nastalom pre sedamdeset godina, Milovan Đilas piše o svojoj buntovnoj i burnoj mladosti. Jedan je od predvodnika studentskih i radničkih demonstracija u Beogradu, Specijalna policija ga hapsi i surovo muči, godine provodi kao robijaš u Sremskoj Mitrovici i Lepoglavi ili kao ilegalac za kojim tragaju agenti. Istovremeno, on objavljuje pesme i priče u vodećim novinama i časopisima, prevodi književna dela, piše političke članke i rasprave. Iznad svega, posvećen je revolucionarnom radu i organizovanju i njegov uspon na vodeće položaje u komunističkom pokretu je munjevit.
Đilas piše s mnogo ljubavi o svojoj devojci i o svojim prijateljima i saborcima od kojih će mnogi poginuti u prvim godinama rata. Opisuje vodeće ličnosti iz političkog i kulturnog života Jugoslavije, ali i ljude iz naroda koje sreće. Portreti su uverljivi, sa pronicljivim zapažanjima i dobro uočenim detaljima.
Istaknuta, upadljiva pozadina knjige su tridesete godine prošlog veka koje spadaju u najdramatičnije u evropskoj i svetskoj istoriji i u kojima se priprema i započinje Drugi svetski rat. Đilas je istoričar Komunističke partije i prikazuje kako ona, i pored progona kojima je izložena i unutrašnjih sukoba koji je razdiru, ipak stalno raste i jača. Kada u aprilu 1941. Nemačka, Italija i njihovi saveznici okupiraju i rasparčaju Jugoslaviju, upravo će leve revolucionarne snage biti najspremnije za borbu.
Đilas je pouzdan svedok, dobar politički analitičar, vešt pripovedač. Ideal i profesija je istovremeno odlična istorijska hronika i zabavan avanturistički roman a brojni bolni i tragični događaji pomešani su sa komičnim scenama. Đilasovo pisanje uliva hrabrost i daje nadu.

Ovo je pre svega knjiga ljubavi. Ispisujući potresnu priču o životnoj drami prevremeno rođenog sina, Dragana Bojić nam je podarila dragoceno svedočanstvo o teškoj ali istrajnoj borbi za svaki naredni trenutak Filipovog života.
Ujedno, njena knjiga može da posluži i kao vrlo koristan priručnik svim roditeljima koji se suočavaju sa najrazličitijim intimnim i društvenim nedaćama koje sa sobom donosi teška bolest njihovog deteta. Na ovim stranicama oni, međutim, neće pronaći ni utehu ni čudotvorni recept, već podstrek da nikada ne odustanu od vere u makar jedan lep sunčani dan u kojem će njihovo voljeno čedo biti srećno.