STO DANA

Šta čini naše dane? Šta sami činimo, šta nam drugi čine, u užem i širem okružju? Šta pokreće našu svest, damare i osećanja? Čime telo, duh i duša uzvraćaju na pozive i dozive sveta? Koliko zakonomernosti, a koliko haosa, ima u sadržajima, bojama i ritmovima onog u čemu i čime živimo? Šta bi „geološki” presek našeg veka, ili jednog komada vremena, otkrio o nama? Jesmo li spremište, puka deponija slučajnosti, pa i tričarija, ili su se u nama slegli i sležu nanosi i tragovi sudbinskog nekog zbivanja? Opšteg ili samo našeg? Doista sudbinskog ili našom voljom usmeravanog? I koliko je u izabranom zapravo zadatog, a u zadatom našeg, neponovljivog i neuporedivog? I da li nas ono naše – svejedno da li birano srcem ili voljom – u jednom času neminovno izneverava? I koliko smo, otud, mi – mi, ili tek šaroliko i nepredvidljivo zbitije? Ako i poverujemo da znamo ko smo i kakvi smo, makar u ravni pojavnog, i šta se to s nama događa pod zvezdama i među ljudima, kako u mogućnom (raz)otkrivanju naše istine prevladati otpore razbora i zapreke jezika – razbora koji, sa hiljadu razloga, ne dopušta da se sve kaže, i jezika koji, okolišan, veroloman, pa i neminovno lažan, i u najčistijem našem ogledalu pre našeg obličja posvedočuje svoju moć i nemoć, uslužnu i samovoljnu prirodu? Kad bi ovaj opit stodnevnog samopreslišavanja i samoisleđivanja, mahom okrenut tzv. svakodnevici, pomogao njegovom akteru u potrazi za odgovorima na desetak gornjih pitanja, možda bi od te pomoći i neko drugi i treći – u gramatičkim i inim licima – mogao imati neke vajde.