Provevši duže vreme s Borhesom u Buenos Airesu, gradu koji sam po sebi lavirint, gradu koji svetli, Borhesov italijanski izdavač je došao na ideju o Vavilonskoj biblioteci, antologiji fantastične književnosti u desetak knjiga, koju bi izabrao, uredio i uvodom propratio veliki argentinski pisac – jer se ideja beskrajne Vavilonske biblioteke nalazi u samoj srži Borhesove poetike.
Mnoga iznenađenja čekaju čitaoca: od plemenitih istočnih izvora ranije neprevođenih, do već slavnih, ponovo otkrivenih imena, sa njihovim manje poznatim delima, „ponovo izmišljenih“ hiljadama odraza u ogledalu Borhesovih pogleda.
Iz Borhesovog predgovora:
“Zemlja se otvara s užasom i nadom, Vatek silazi do dna sveta. Ćutljivo i bledo mnoštvo ljudi koji se ne gledaju, tumara raskošnim galerijama beskrajnog dvorca. Trgovac ga nije lagao: Dvorac podzemnog ognja obiluje sjajem i talismanima, ali takođe je i Pakao. (U srodnoj priči o doktoru Faustu i u mnogim srednjovekovnim legendama koje su je nagovestile, Pakao je kazna za grešnika koji sklapa ugovor s bogovima Zla; u ovoj priči, on je kazna i iskušenje.) Sejnsberi i Endru Lang izjavljuju ili upozoravaju da je izum Dvorca podzemnog ognja najveća Bekfordova slava. Ja tvrdim da je to prvi zaista jezivi pakao u književnosti. Usuđujem se da izreknem ovaj paradoks: najslavniji među književnim paklovima, dolente regno iz Komedije, nije užasno mesto, to je mesto gde se događaju užasne stvari. Razliku je bitno istaći.”
.png){kind=logo}
