DOMAĆE PRIČE I PRIPOVETKE

Priče otvaraju svet sećanja oživljen titrajem sveće prislužene na veliki praznik. Pomalo prustovskom putanjom trenuci sadašnjosti otkrivaju staze koje vode u prošlost i donose ceo univerzum uspomena, mirisa, likova i odnosa gledanih očima jednog deteta, kroz čije su sećanje i filtrirani. To je istovremeno i ključ pripovednog tona, koji će na detinji lak i bezbrižan način opisati i najteže, egzistencijalne situacije i dominantnom depatetizacijom, sa verom u snagu života i svih tajni koje on krije slaviti svako životno iskustvo kao dar.

Ilija Tucić, novinar i književnik, čitavu deceniju putuje kroz ravnicu i piše kratke priče po kojima je prepoznatljiv brojnoj čitalačkoj publici. Objavio je knjige: "Čelobašte", "Male vojvođanske priče", "Čudo u Čibu", "Priče ravnice", i “Priče iza firange”, od kojih su neke zbog velikog interesovanja čitalaca doživele ponovljena izdanja.

Knjiga "Na kraju početka" simbolično zaokružuje desetogodišnji stvaralački ciklus: sadrži 80 najlepših priča iz pet prethodnih knjiga.

Junaci priča Vladana Matijevića podsećaju na stanovnike duboko poremećenog društva. Njihove ispovesti pripadaju marginalcima – neprosvećenim, moralno posrnulim pojedincima sa ivice zakona i razuma, zatečenim u sirovim životnim okolnostima u kojima misli i postupci često izmiču uobičajenoj logici. Čak i kada pripovedaju u prvom licu, njihovi nepredvidivi tokovi misli, lucidna zapažanja i neobične asocijacije svakodnevne razgovore i beleške pretvaraju u upečatljive, gotovo halucinantne slike koje oblikuje mašta naratora.


Posebnu atmosferu ovoj prozi daju elementi fantastike i apsurda, kao i neobično poigravanje vremenom. Kako sam autor kaže, u mnogim pričama „novo počinje i traje paralelno sa starim“, pa čitalac otkriva zbog čega je Pelop, antički junak Peloponeza, unajmio advokatsku kancelariju, kada lepa Jelena odlazi u kozmetički salon ili kakvu vremensku prognozu Bog saopštava u televizijskom obraćanju.


Podeljena u pet ciklusa, ova originalna zbirka pripovedaka okuplja raznovrsne, naizgled nepovezane fragmente – groteskne, uvrnute ispovesti i skazove kroz koje se prelamaju izvrnuta logika, izopačen sistem vrednosti i sumorna svakodnevica savremenog potrošačkog društva.

U pričama Slavice Milosavljević svakodnevni život postaje poezija. Na ulicama Beograda, u stanovima, trolejbusima i parkovima odvijaju se tihi susreti i rastanci, male radosti i tuge koje čine ljudsku meru sveta. S puno topline, nežnog humora i razumevanja autorka osvetljava živote običnih ljudi – onih koji možda nikada neće dobiti spomen-ploču, ali hoće svoju priču. Zbirka Ulice plavih očiju podseća nas da se ljubav, dobrota i smisao pronalaze upravo tamo gde ih najmanje očekujemo – u svakodnevici koja diše srcem.

Zoran Škiljević, književnik
Tri knjige gradskih priča čine zbirku Ulice plavih očiju. Te priče su tople, oštroumne, ponekad smešne, a pre svega duhovite. Čitaćete ih ozarenog lica od početka do kraja. Situacije opisane u prve dve knjige su specifične; ali one iz treće knjige su svakodnevne, manje-više ćete ih prepoznati. Slavica, u maniru Dejvida Sedarisa, ulazi u misli učesnika, pokazuje koliko su njihove pozicije nekad apsurdne, nekada naivne, a nekada, jednostavno, divne.
Milica Cincar-Popović, urednica izdanja

U Peganovim pričama knjige nadilaze puku predmetnost i postaju oslonci, utočišta, tragovi vremena i mladosti. Nјihov miris meša se sa mirisom soli, sunca i starih snova, a čitanje postaje način da se uspori, da se ostane u trenutku koji klizi.

Izabrane humorističko-satirične priče koje je autor u proteklih 60 godina objavljivao u izdanjima Politike, Novosti i Ježa (preko 400 priloga) i za koje je dobio desetak najviših nagrada, uključujući i nagradu Udruženja književnika Radoje Domanović za ukupan doprinos srpskoj satiričnoj književnosti.

Nikola Milošević: Zoran Božović ume da bez ijednog suvišnog poteza – bez ijedne suvišne reči čak – saopšti čitaocu ono što je bitno ili, da se poslužimo jednom često korišćenom formulom, njegovim pričama ne može se ništa ni dodati ni oduzeti. U njima nam se on predstavio kao pravi majstor satirične minijature, koji već sad ima nezaobilazno mesto na lestvici vrednosti naše satirične proze.

Vinaverski nastavak nekadašnjih jutarnjih žaoka neprevaziđenog Duška Radovića iz autorske radionice njegovog saborca u starom dobrom Studiju B - Petra Marša aka Pece Petrovića aka Čika Pece…

Poštovane knjigoljubiteljke i cenjeni knjigoljubitelji, postoje razna štampana sočinenija, koja se čitaju ujutru (a nisu novine), u podne (a nisu ođe kulinarskim dostignućima), uveče (a nisu romani u nastavcima), noću (a nisu bajke besanice). Pred vama i sa vama su reagovanja na razna društvena zbivanja, na sve ono što nam, inače, svakodnevicu ne čini običnom, a stvara utisak da su u pitanju svojevrsni lekovi, čije korišćenje pomaže da se lakše progutaju ne baš male knedle, koje nam iz raznih oblasti serviraju institucije zadužene da urede društvo u kome živimo

Knjiga „Laura – Dnevnik jednog nedostajanja“ oblikovana je kao intimni epistolarni zapis u kojem dominira unutrašnji monolog. Autorka se opredelila za formu pisma ne kao sredstvo komunikacije, već kao način očuvanja emocionalnog kontinuiteta. Pisma u ovoj zbirci ne traže odgovor; ona svedoče o postojanju osećanja koje traje uprkos odsustvu.

U zbirci od šesnaest priča, Ivana Bodrožić donosi suptilnu, snažnu i nenametljivu prozu koja ispod površine svakodnevice otkriva složenost ženskog iskustva. Njene priče nastaju iz sitnih, često neprimetnih trenutaka — iz kuhinjskih mirisa, usputnih razgovora, večernjih šetnji, porodičnih situacija i društvenih očekivanja koja oblikuju svakodnevni život.

Autorka polazi od ideje da je pisanje fikcija, ali da istina koju ono nosi ne može biti izmišljena. Kada se udalji od autentičnosti, rečenice gube snagu, dok se povratkom stvarnom iskustvu tekst ponovo puni životom. Upravo ta napetost između fikcije i istine oblikuje priče koje se bave temama identiteta, ljubavi, majčinstva, društvenih pritisaka i tihe, često nevidljive borbe za sopstveni glas.

U ovim pričama nema velikih zapleta, već niz suptilnih trenutaka u kojima se otkrivaju poniženja, strahovi, frustracije, ali i prkos, solidarnost i snaga. Bodrožić piše o svakodnevici koju književnost često zaobilazi, dajući glas iskustvima koja su prepoznatljiva, intimna i univerzalna.

Fikcija je knjiga koja se ne čita u jednom dahu, već polako, u kratkim predasima, ostavljajući prostor za razmišljanje i prepoznavanje. To je proza koja pokazuje kako se upravo iz svakodnevnih, tihih trenutaka rađa književnost — i kako žensko iskustvo, u svoj svojoj složenosti, postaje njena snažna i autentična osnova.

Miša Ristić, sa nadimkom Menjuhin, akademski muzičar, jedan od trojice osnivača ansambla Renesans, član Akademskog kamernog orkestra i Simfonijskog orkestra RTS-a, zaljubljenik u srpsku vizantijsku muziku, ne piše samo o muzici već, pre svega, o ljudima sa kojima je odrastao i delio život na beogradskom Dorćolu – jer bez njih, takvih, kako kaže, ne bi bilo ni njega ovakvog, ni jasnih i upečatljivih sećanja.

Ova sećanja zapisuje kako bi ih sačuvao od zaborava i s namerom da nas ubedi da vreme mogu pobediti snaga volje i upornost. Čaršijska papazjanija oživljava duh bivše Juge, sa svim svetlim i tamnim tonovima, vodi nas kroz školovanje, služenje vojnog roka i putovanja u vreme kad se sporije putovalo, uzbudljivije živelo i lepše družilo.

U Dorćolskim skaskama upoznali ste članove Renesansa i mnoge od onih koji su ostavili traga u Mišinom životu, a u Papazjaniji ćete ih doživeti uz još mnogo vrcavog humora.

Zbirka „Četrdeset dana metamorfoze“ je iskrena, i to mudro iskrena knjiga o unutarnjem liku žene, o sukobu između (ženi svojstvene) potrebe za redom, harmonijom, perfekcijom i (ženi svojstvenih) nagona, strasti bez koje ona ne bi bila žena. Sa iznenađujuće dubokim psihološkim uvidima, Talija Milošević ogoljuje svoje junakinje, a čitateljka oseća, zna, kako je i ona, zajedno sa njima i sa autorkom, još jedna od borkinja u toj džungli. „Jedna od mnogih“, kako kaže i naslov prvog romana Talije Milošević (MediaSfera, 2023). Milica Cincar-Popović, urednica izdanja „Ovo nisu priče o ’jakim ženama’ jer snaga ovde nije parola. Snaga je trenutak u kojem žena priznaje sebi ono što drugima ne sme. Slabost je, ponekad, jedini oblik iskrenosti koji joj je ostao.” Bojan Medić, iz Pogovora

Anegdote iz klasične helenske starine – mudrost, humor i duh antičke Grčke

Zakoračite u fascinantan svet antičke Grčke kroz zbirku duhovitih, poučnih i inspirativnih anegdota koje otkrivaju duh vremena u kojem su nastajali temelji evropske kulture. Anegdote iz klasične helenske starine donose priče o slavnim filozofima, državnicima, umetnicima, mitološkim junacima i običnim ljudima, čije su dosetke i postupci ostali zapamćeni vekovima.

Kroz kratke i živopisne priče čitaoci upoznaju svakodnevni život stare Grčke, ali i mudrost, humor i karakter ličnosti koje su oblikovale antički svet. Ove anegdote nisu samo zanimljive i zabavne — one otkrivaju vrednosti, moralne dileme i životnu filozofiju jednog od najznačajnijih perioda ljudske istorije.

Knjiga je podeljena u tri tematske celine:

Anegdote o istorijskim ličnostima – priče o filozofima, državnicima, umetnicima i običnim ljudima koje oslikavaju duh antičkog vremena
Mitološko-bajkovite anegdote – zanimljive priče u kojima se prepliću mit, legenda i narodna mudrost
Izreke i pouke – kratke misli koje otkrivaju suštinu helenske filozofije života

Zašto pročitati ovu knjigu:

Zanimljive i kratke priče iz antičke Grčke
Mudre i duhovite anegdote o poznatim istorijskim ličnostima
Uvid u kulturu, filozofiju i svakodnevni život stare Grčke
Idealno za ljubitelje istorije, filozofije i klasične književnosti
Knjiga koja se čita u dahu i kojoj se čitalac rado vraća

Anegdote iz klasične helenske starine predstavljaju idealno štivo za sve koji žele da kroz kratke i zanimljive priče upoznaju mudrost antičkog sveta i duh jedne od najuticajnijih civilizacija u istoriji.

Objavljena 1913. godine Vinaverova predratna zbirka „Priče koje su izgubile ravnotežu” nalazi se u okviru ranog piščevog korpusa. Ona zauzima znatno mesto u kontekstu oblikovanja stvaralačke poetike koja teži izrazitije antitradicionalnim, poetički „anarhičnim”, avangardnim književnim ostvarenjima. Između poetskog i proznog izraza, moderne i avangarde, tradicije i inovacije, mitološko-fantastičnih okvira i stvarnosti, ova zbirka kratkih priča izmiče preciznim klasifikacijama i gubi ravotežu konvencionalne nedvosmislenosti – žanrovske, stilske, fabularne, semantične. Vinaverove „Priče” stoje na graničnoj poetičkoj poziciji i epohalnoj razmeđi, nagoveštavajući put kojim će autorova, ali i – šire posmatrano – srpska proza krenuti u narednim godinama i decenijama.

Prvi izlaz za Rozarito Ivana Tokina donosi zbirku kratke proze nastajale između 2018. i 2025. godine – tekstove koji brišu granice između svakodnevice i unutrašnjih svetova.

Kroz fragmentarne, atmosferične zapise, Tokin vodi čitaoca od mirnih jutara uz jezero do urbanih pejzaža, od naizgled banalnih situacija do trenutaka koji otkrivaju pukotine u stvarnosti. Njegovi junaci lutaju kroz svet koji im je istovremeno poznat i tesan, tragajući za smislom u detaljima: galebovima kojih nema, razgovorima koji odzvanjaju i slikama koje ostaju da lebde između sna i jave.

U ovoj prozi nema klasičnih zapleta ni objašnjenih emocija – autor ne govori šta likovi osećaju, već stvara prostor u kojem se ta osećanja rađaju. Humor je suptilan, ponekad gorak, nasilje nenametljivo, a nežnost tiha, ali postojana sila.

Ovo je knjiga za čitaoce koji traže više od priče – atmosferu, ritam i pogled na svet koji pomera granice svakodnevnog.

Zbornik radova KAD SLOBODA PROGOVORI je osmišljen da na jednom mestu u jednoj knjizi, sabere radove: pesnika, prozaista, aforističara, karikaturista, slikara i fotografa iz Srbije, regiona, regionalne dijaspore i evropskih autora. Posredstvom QR coda plasirani su i video radovi kao i video sadržaji iz same knjige gde autori predstavljaju u tom formatu svoj rad objavljen u Zborniku i sebe. Pisma su ćirilica i latinica po izboru autora, zavisno od toga, kojim pismom se služe. Takođe, u Zborniku su ispoštovani i maternji jezici kojim su se autori opredelili da se predstave: srpski, bosanski, crnogorski, makedonski, hrvatski, slovački i ukrajinski. U predgovoru zbornika legendarni voditelj i novinar Studjia B Čika Peca (Peca Petrović Marš) obraća se autorima: SLOBODARKE I SLOBODARI časni branioci prava na vazduh, vodu, šume, zemlju..., ima li lepšeg poriva za pisanje od pojma koji je najbitniji deo za zajedništvo, koje je neophodno za opstanak živih bića na zajedničkoj im planeti: SLOBODA za reke, jezera i mora koji su „napadnuti“ od lažnog prijatelja ljudskog progresa – profita, SLOBODA za parkove i šume, koje su mete raznih DRVOSEKA, SLOBODA za vazduh čije zagađenje ugrožava sav živi svet, SLOBODA za zemlju koja se sve više pretvara u deponije raznih vrsta otpada... SLOBODA je najčešća reč u parolama, o njoj je ispevano bezbroj pesama, njoj se kliče na skupovima i onih koji je traže, i onih koji je uskraćuju, ona je u brojnim zakonima, sudskim i drugim odlukama, ona se koristi i kao argument, ali i kao pokriće za razne, ne samo časne, već i one druge postupke. SLOBODA, nažalost, može da bude i sputana i zarobljena, iskorišćena da prikrije prave namere vlastodržaca ili kapital-profitera. SLOBODA se, inače, mnogo češće TRAŽI, nego što se DAJE. Ona ne sme da bude MODA, ona je pravo svakog NARODA! Njena popularnost ogleda se u svakodnevnoj komunikaciji: „Slobodan sam da Vas zamolim...!“, „Uzimam slobodu da Vas pitam!“, „Kućica – moja slobodica!“... SLOBODO, da li si zadovoljna onim koliko Te poštuju i cene, koliko su Te ugradili u zakone, koliko Te brane od stalnih nasrtaja onih kojima smetaš u nečasnim namerama...? Neka svaka pesma, svaka napisana rečenica, koje su nam u ovoj knjizi ostavili Tvoji poklonici, bude kamenčić u mozaiku posvećenom značenju jedne od najlepših reči na bilo kom od svih jezika sveta – SLOBODI! Hvala SLOBODOUMNIM stvaraocima Kreativne radionice Balkan na SLOBODNOM stvaralaštvu! Srećno vam SLOBODNO pisanje! Srećno nam SLOBODNO čitanje! Za SLOBODU se živi, za slobodu se bori, za slobodu se MRE, sloboda se osvaja, BRE!

Zbirka kratke proze Filipa Pandžića predstavlja autentičan i savremen prilog savremenoj srpskoj prozi. Ovaj rukopis jedno je od retkih beletrističkih dela u srpskoj književnosti koje je u celosti i otvoreno (autopoetski obrazloženo u predgovoru knjige) nastalo kao plod posvećenog i sistematskog rada autora na univerzitetskom programu Kreativnog pisanja proze (Filozofski fakultet u Novom Sadu, Odsek za srpsku književnost). Univerzitetski programi kreativnog pisanja u Evropi i svetu već decenijama oblikuju značajne, kritički prihvaćene i među čitaocima popularne autore, i Filip Pandžić jedan je od novih glasova na srpskoj literarnoj sceni koji je potekao iz takvog književno-kreativnog obrazovanja. Njegovo delo dokaz je da su akademski podsticaji u stanju da rezultiraju književnim delom visoke književne vrednosti.

U zbirci „Vučja kuća i druge proze“ Magdalena Blažević donosi snažne i potresne priče o odrastanju, strahu i opstanku u sredinama duboko obeleženim ratom i patrijarhalnim pravilima. Njene junakinje – devojčice, devojke i žene – žive u svetu u kojem dom ne mora nužno biti mesto sigurnosti, a tišina često skriva neizgovoreno nasilje.

Radnja ovih priča smeštena je u prostore u kojima se svakodnevica odvija u senci prošlih i sadašnjih trauma. Kada padne mrak ili se u tišini začuje zvuk motora, strah polako ulazi u kuće i sela, podsećajući da posledice rata ne nestaju njegovim završetkom. U takvom okruženju likovi pokušavaju da pronađu način da prežive, sačuvaju dostojanstvo i izbore se za sopstveni glas.

Blažević piše svedeno, sugestivno i izuzetno poetski, stvarajući atmosferu koja istovremeno očarava lepotom jezika i potresa snagom tema koje otvara. Njene priče istražuju složene odnose moći unutar porodice i zajednice, razotkrivajući kako se nasleđe nasilja prenosi kroz generacije.

Ova zbirka kratkih priča i mikroproza predstavlja snažno književno svedočenje o ženskom iskustvu, traumi i unutrašnjoj snazi. Kroz precizan i emotivno snažan stil, Magdalena Blažević potvrđuje svoj status jedne od najautentičnijih autorki savremene regionalne književnosti.

„Vučja kuća i druge proze“ je knjiga koja ostavlja dubok utisak – priča o tišini, otporu i hrabrosti da se progovori o onome o čemu se najčešće ćuti.

Pisac i Reditelj rade sve - osim što rade na tekstu.

“Zbirka proze, sa notom poezije, povezana emocijama a pisana u nekom lavirintu vremena i slojeva. Ništa nije onako kako izgleda i sve je baš tako. Od kiselog limuna do preslatke čokolade, od visina do pada, od nekih drugih do mene same. Ogoljena do negližea, ponosna sa biserima oko vrata, stojim tu pred tobom.” Ova zbirka je omaž jednom odrastanju i ispunjenje sna devojčici od 6 godina, devojci od 13, devojci od 26, u čijim srcima su oduvek bila slova i od njih pisana reč, rečenica, pasus, pa i ceo roman, odnosno zbirka. Hrabrost i želja da se ova zbirka objavi su tinjale skoro 18 godina, sve dok ih žena od 44 nije pronašla, obradila, uredila i objavila.

Pre svega, upozorenje! Ova knjiga može u vama izazvati nagli porast žudnje za životom, jer ovo je delo čija je glavna promisao da se u životu računaju samo umetnost i uživanje. Inspirisana je raskošnim, estetski nadahnjujućim slikama Slavka Krunića, koje iznova stvaraju svet uživanja i zadovoljstava. Evo knjige čiji junaci divlje, čežnjivo, detinje neustrašivo i katkad besramno biraju hedonizam, smatrajući da bi život lišen strasti prema vinima, Erosu, gastronomiji, umetnosti – čistim inkarnacijama božanskih sila, bio – greška. Ove priče, s filološkim žarom, odvešće čitaoca u gradove žudnje, u zavodljive i estetski nadahnjujuće hotele, u tajne budoare kojima vladaju neutoljiva žeđ i opojna sloboda, i navešće čitaoca da uživa kao veseli buržuj i misli i filozofira kao polubog.

Priče Vladimira Vujovića izdvajaju se stilskom i jezičkom ujednačenošću, kao i konzistentnošću celog teksta. Zbirku karakteriše širok dijapazon tema realizovanih u globalnim okruženjima s povremenim uplivima motiva i tema iz lokalnog ambijenta. Vujovićeva poetika kreativno baštini tradiciju američke kratke priče, ali se oslanja i na elemente magijskog realizma. Pisac vešto izlaže narative s neočekivanim obrtima i ubedljivo izneverava horizont čitalačkog očekivanja, poentirajući iznenađenjem, ali i uverljivošću.

Autor, ovenčan Ninovom nagradom, u ovoj zbirci donosi priče koje hrabro pomeraju granice savremene proze.

Pištalove pripovetke istovremeno su suptilne i mračne, razigrane i drsko moderne. U njima se prepliću uticaji različitih umetničkih izraza — od likovne umetnosti i muzike, preko filma, do jezika reklame i video-spotova. Svaka nova priča menja oblik i pristup, odbijajući da se uklopi u jednu prepoznatljivu šemu.

Autor se neprestano preobražava iz teksta u tekst, ispitujući mogućnosti pripovedanja i same granice forme. Ipak, uprkos formalnoj raznolikosti, jedno ostaje postojano: snažna, precizno usmerena emocija koja nosi svaku priču.

Ova zbirka može se čitati kao unutrašnja potraga, intimni obračun sa skrivenim strahovima i željama — svojevrsna borba sa sopstvenim senkama u zamršenim prolazima ljudskog srca.

„U pričama zbirke Kraj veka reč je i o ritmu u kome se kotrljaju rečenice i pripovesti. Njih, u suštini, spaja postupak građenja slike. Priča je za Pištala samo okvir za mogućnost, čiju lakoću, ili vilenost, omeđuje, ipak, san. On računa na kanale bajkovitog u strukturi čitaoca i zato inkarnira bajku kao mogućnost za čitanje. Paralelno sa nedvosmislenim detaljima fabule, glavni događaji ovih priča zbivaju se i dalje u rečenicama, čije su slike, počesto, odrazi poetičkih detonacija. Slikovno se iskazuje kao preosmišljena duhovnost, kao jedno od utočišta savremenog proznog izraza. Preosmišljava se opažajno putem neuočenog, onog što potiče iz nestvarnog. Slikovnost svake rečenice, pa i njenih delova, stvara kod čitaoca utisak da je svet ’realnog’ samo magistrala na kojoj se sustiču i razilaze nizovi svetova.“
– Nenad Šaponja

„Kao u pesničkoj zbirci ove različite priče vezuje isto osećanje i način upotrebe jezika. I prisustvo metafizike u infantilnoj maštovitosti.

Tamna, demonska, groteskna vizija iskazana karnevalskim, prazničkim književnim postupkom. I kada jednu od svojih priča, postmodernu evokaciju biblijske legende o Kainu i Avelju, završi rečenicom: ’Spetljali su se konci marioneta’ – mi znamo da je pesnik, prerušen u proznog pisca, na lapidaran način, kroz formu književne igre, izrekao najdublju istinu o našoj savremenosti, o kraju veka.“
– Mihajlo Pantić

Zamolio bih vas da se prisjetite trenutaka kada ste bili u istinskoj ljudskoj nevolji, u bezizlaznoj situaciji, kada ste bili potpuno nemoćni da riješite neki za vas krucijalan životni problem. 

Zamolio bih vas da se prisjetite trenutaka kada ste bili u istinskoj ljudskoj nevolji, u bezizlaznoj situaciji, kada ste bili potpuno nemoćni da riješite neki za vas krucijalan životni problem. Ako vam je tada bilo toliko teško da niste imali snage da razgovarate s ljudima, a kamoli da se pomolite Bogu, ako ste u tim trenucima jedva imali snage da dišete, ako ste usred sopstvene nevolje i muke bili bespomoćni i napušteni od drugih ljudi, a ipak ste osjećali da je pored vas neko ko vas ne da, ko vas voli – da li ste se ikada, nakon što biste konačno ugledali svjetlost na kraju tunela i pošto bi vam se ponovo vratila životna snaga i sposobnost govora, zapitali ko je to bio s vama kada ste bili sasvim iznemogli i posustali, ko vas nije napuštao kad ste bili sasvim izgubljeni i zaboravljeni, ko se to zauzeo za vas vrativši vas, u konačnici, u život? Budući hrišćani, osjetićete i shvatićete da je to bio Bog, koji se uvijek i svagda zauzima za sve nas.

„Besede vladike Grigorija rođene su na najosetljivijim mestima naših naroda – od Mostara i Trebinja do Jasenovca, Prebilovaca, Dečana i Ostroga, kao i u nemačkom rasejanju. To su reči upućene živim ljudima i živim ranama, u hramovima i na stratištima, pred prognanima, povratnicima i svima koji traže svoje mesto pod nebom. Autor besedi o pamćenju bez zlopamćenja, o povratku i opstanku, o bolu koji ne postaje mržnja, o hramovima koji služe miru, o svetlosti koja izbija iz pećine, groba i čovečjeg srca. Pišući hrabro i plodno u prostoru književnosti, vladika Grigorije ostaje pastir koji prozire zlo, ali još snažnije poziva na praštanje i unutrašnju slobodu. U vremenu podela i umora, ove besede postaju tih ali i snažan poziv na ponovno susretanje: sa Bogom, sa bližnjima i sa samim sobom.“ – Vladika Maksim

„Milica J. Lilić, po talentu književnica, po struci tumač i teoretičar književnosti, korenom iz Banjske i instinktom toga grumena zemlje na kome je rođena(...) razvija ovaj umetnički tekst, tankim svilenim nitima tkan sve od minucioznih detalja, poput bogatog kosovskog veza na platnu, koji otkriva psihološki, etički i socijalni profil glavnih ličnosti...Bolno je rađanje ljubavi, ali je još bolnije ako je nema, pa se čitaocu može učiniti, zbog bogatstva jezičkog izraza i izuzetnog trepeta osećanja, da je sve vreme bio u sferi poezije, čitajući podužu pesmu u prozi” beleži recenzentkinja Ljubica Žikić

Ove priče su kratki uvidi u ljudski život,
trenutke koji ostaju u sećanju i sitne detalje svakodnevnice.

Svaka nosi autorov prepoznatljiv glas, sa dozom humora i ironije.

„Misli o tome“ nude male filozofske refleksije
i veliku istinu o običnom čoveku.
Pomažu da se pobegne od monotonije, loših dana
i sveta koji često gubi vrednosti.


Priče su jasne, prkosne i neposredne,
sukobljavajući se sa ustaljenim pogledima
na život, ljubav, veru, moć i sudbinu.
Mogu biti dnevna doza inspiracije –
za druge, ali i za sebe.

Misli o tome!

Anđela Bunoš u svom prvencu smelo i hrabro, kako mladosti priliči, razgrće koprene sa ovoga sveta, sebe, zaviruje u porodične relacijie tragajući za sobom ljubavavlju i smislom. Svetovi u meni imaju kolažnu kompoziciju, prepliću se priče sa ilustracijama i mislima autorke.

Na taj način čitalac putuje kroz piščeve svetove ne samo kroz priče, već i kroz određene poente koje ističe. Ova knjiga je morala biti napisana, jak naboj emocija ju je oblikovao, koji ni čitaoca ne ostavlja ravnodušnim. Prof. dr Jelena Panić Maraš

Novinar i pravnik Vladan Paunović se predstavlja i kao pisac, i to knjigom kojom dominiraju note neposrednosti pripovedanja i lične romantike; njegovo pisanje okupira ona osobena crta za kojom posežu književnici koji se ne stide ljubavi prema voljenom biću, odnosno bračnom drugu, sestri, bratu… pa i prema prirodi. Dok se negde napolju jurnjava, reklo bi se nepotrebna i nerazumljiva, odvija i traje, ljubav prožima aktere Paunovićevih priča. Aktera obično nema sijaset: tu je najčešće jedan muškarac i tu je jedan objekat njegove žudnje, supruga koju sasvim očigledno voli. Ili su tu deca koja postavljaju sasvim obična iskrena pitanja, lišena saznanja o relativizaciji pitanja dobra i zla. Pritom su književni junaci ovde zamišljeni kao ljudi od krvi i mesa, koje možemo sresti u našem kraju, odnosno već u susednom stanu, sa svim manama što proizilaze iz svakodnevice i životne borbe u smutnim vremenima današnjice. Izjaviti ljubav nekome, međutim, ispostavlja se da nije lako. Jer dok jedan partner stremi ljubavnom zanosu, drugi je pun briga ili zamršenih filozofskih egzistencijalnih pitanja pa vođen Paunovićevim perom svaki akter mora pronaći ono najbolje u sebi kako bi utešio svog partnera potrđujući i dokazujući mu tako svoju privrženost. Isto tako, nije lako ni deci dati iskrene odgovore, a da se dobro ne pomučimo kako se ne bismo okaljali u njihovim očima. Po tome ova knjiga podseća na Egziperijevog Malog princa, u najboljem smislu ove tvrdnje.

Jedan naizgled bezazleni poziv u ordinaciju dr Majkovskog pokreće lavinu događaja koji su trebali ostati zaključani duboko u mislima jednog od rezidenata psihijatrijske ustanove „Healthy Soul“. Na slobodu izlazi čovek sa misijom. Probuđen iz dugog sna manipulisanog lekovima i okovanog debelim zidinama i kožnim fiksatorima on sada ima samo jedan cilj. Oni svi moraju umreti. Prošlost je jedini njegov saputnik dok pokušava da pronađe one koji su mu od života napravili ambis u koji svakim korakom tone sve dublje.
Sa pojavom prvog leša u akciju kreće misteriozni i ćudljivi detektiv Hanter. Izmučen dugogodišnjim policijskim poslom i proganjan demonima koji čuče u njegovim nerešenim slučajevima, Hanter biva uvučen u oluju koja preti da potpuno rastrgne i ono malo zdravog razuma koji je ostao u njemu. Nevoljno prinuđen da sarađuje sa mladim kolegom, Hanter pokušava da reši slučaj koristeći svoje metode koje se direktno suprotstavljaju svemu što vas na akademiji uče. Dodatnu, otežavajuću notu u ovu mračnu noć unosi njegov nekadašnji partner Sven Stendal koji ima svoje motive i želje da se ubica pronađe. Sa njegovom pojavom otvaraju se pukotine iz kojih ističe mulj prošlosti u kojem su zakopane mnoge njihove tajne. Jedan nerešen slučaj, jedan zataškan slučaj i sada ovaj, novi, imaju nešto zajedničko, tamu koja ih spaja i preti da proguta sve pred sobom.
Hanter će morati da se vrati daleko u nazad, da protrese krošnje pune trulog granja ne bi li spojio nespojivo i zaustavio pomahnitalog ubicu koji ruši jednu po jednu figuru na tabli. Međutim, mora biti vrlo oprezan, neke stvari je bolje ostaviti u prošlosti jer sa sobom nose oštricu ogorčenosti i osvete koja vrlo lako može da poseče i one koji su mislili da su sigurni.
Svi imaju mračnu prošlost, može li Hanter da pobedi tuđu ako nije pronašao mir ni sa svojom?

Mišićev horor nije vođen intencijom da bude kanonski pisan sa tropima koji će jasno odrediti žanr (premda postoje kanonske naznake ličnog univerzuma koji nije isključivo jednoobrazno žanrovski) već je pre tu kao nužnost opisanih dešavanja, kao osećaj u njegovim karakterima nastao usled krajnjeg užasa kojem su izloženi. Iskupljenje je lajt motiv i, ako se za nečim traga u ovim pričama, traga se upravo za tim momentom, stoga ne treba očekivati žanrovske egzibicije već pre studiju propasti uzvišenih osobina, primarni krik zbog takvog gubitka, kao i očajnički pokušaj da se stvari vrate u neku vrstu prvobitne harmonije.