ROĐENJE TRAGEDIJE

Postojanje sveta je opravdano jedino estetskim fenomenom.
Rodenje tragedije pojavilo se prvi put 1872. godine. Od predgovora posvecenom Rihardu Vagneru pod naslovom Rodenje tragedije iz duha muzike, pa do poslednjih stranica Nice objašnjava nacela lepote koja su namenjena svim naraštajima. Proucavajuci anticku grcku kulturu, posebno grcku tragediju pita se zašto su Grci izumeli nešto poput tragedije. Zašto su ljudi, cija se kultura inace cinila tako vedrom i punom života, odjednom poceli da pišu složene drame u kojima je usamljeni pojedinac odabrao pogrešan put u životu, pa je stoga pao u milost i nemilost bogova? Nice smatra da grcki mit tragedije bezuslovno slavi život i drži se za svoju srž postojanja bez oklevanja ili opravdavanja samoga sebe etickim principima. On je jasan izraz samoga života.
Još nikada nijedan filozof nije pisao tako lirski. Prikazao je dva boga kojima se klanjala grcka umetnost: Dionisa, boga vina i razuzdanosti, života i budenja, radosti i delovanja, ekstaticnog osecanja i zanosa, boga instinkta, avantura i neustrašivog trpljenja, boga pesme, muzike, igre i drame; zatim Apolona – boga mira, dokolice i duševnog spokojstva, estetskih osecanja i intelektualne kontemplacije, logickog poretka i filozofske mirnoce, boga slikarstva, vajarstva i epske poezije. Najplemenitija grcka umetnost predstavljala je ujedinjenje ta dva ideala – nemirne muške snage Dionisove i tihe ženske lepote Apolonove.