Dok se zlo kao takvo (što je predmet našeg istraživanja) može videti kao stalni, neodvojivi saputnik ljudskog bitisanja, njegovi oblici i načini delanja, naročito u njegovom današnjem fluidnom otelotvorenju, predstavljaju nove fenomene; zaslužuju da budu tretirani odvojeno, čime se upravo njihova novina stavlja u centar pažnje. Priroda svih fluida je takva da nisu u stanju da dugo zadrže nijedan od oblika koje preuzimaju. Fluidi su stalno in statu nascendi – uvek „u nastanku”, a ne u konačnom obliku: to je osobina koju je pre više od dve hiljade godina primetio Heraklit, rekavši da niko ne može dva puta da zakorači u istu reku, kako kaže Platon u svom dijalogu Kratil. Kada nam je namera da je predstavimo što je potpunije moguće, ono što možemo – i treba – da uradimo jeste da otkrijemo izvor te reke, njene najveće pritoke i putanju njenog korita (ili, ako slučaj to zahteva, njegove višebrojne putanje, koje postoje paralelno ili alterniraju), i da ih obeležimo na mapi (i onda kada smo svesni da je ono što ćemo time postići više trenutna predstava nego zaključna, trajna slika datog fenomena). To je upravo ono što pokušavamo da uradimo u ovoj knjizi: da na mapi na najpotpuniji mogući način ucrtamo one izvore zla koji su trenutno najobilniji i pratimo što veći broj njegovih putanja u našem društvu kakvo je ono sada – fluidno-moderno, deregulisano i dezorganizovano, atomizovano i individualizovano, fragmentisano, razglobljeno i privatizovano potrošačko društvo. Svakako, s obzirom na odlike predmeta, rezultat treba da se posmatra kao izveštaj o putovanju ka otkriću koje i dalje traje. Ukratko, naš razgovor se bavi posebnim, fluidno-modernim tipom zla – tipom zla koje je zlokobnije i prevrtljivije od drugih istorijskih manifestacija zla jer je rasparčano, pulverizovano, razglobljeno i raspršeno; zlo koje se izuzetno razlikuje od tipa zla koje mu je neposredno prethodilo, koje je stremilo ka tome da bude koncentrisano i sabijeno, i koje se centralno primenjivalo.
Zigmunt Bauman i Leonidas Donskis
.png){kind=logo}
