Mi nismo samo svedoci i učesnici „komunikativnog delirijuma", koji se ospoljava u obavezi da komuniciramo i oglašavamo, u toj neizgovorenoj ali podrazumevanoj prinudi da budemo umreženi i dostupni, raspoloživi za prijem i razmenu poruka, mi smo danas, potpuno opijeni himerama slobode govora i varljivom nadom da će se naš glas čuti, prevideli jedan u osnovi perverzni obrat. Moguće je da nam je u epohi buke promakao paradoksalni imperativ da istovremeno ćutimo i da se oglašavamo. Štaviše, sve je primetniji fenomen rastakanja svojevrsne ceremonije govorenja pred nadiranjem sveopšte klime brbljanja. Knjiga o ćutanju predstavlja pokušaj da se ćutanje kao jedan od najzanimljivijih komunikativnih fenomena sagleda u njegovim različitim ospoljenjima, kao što su neizrecivo, prećutno, ućutkivanje, pravo na ćutanje itd. Ćutanje kao izbor danas, paradoksalno, predstavlja vid otpora prema razularenom iskazivanju i time, možda, poslednju odbranu smislene komunikacije.
