DEVET BOJA BANATA

PRILOG FENOMENOLOGIJI GEOGRAFIJE DUHA

Banat nije zadata književna tema, niti se u dvadesetom veku sabornom i difuznom, mare zadaće koje se dopadaju svima.

Ovde je reč o zavereničkoj pripadnosti, o utišanom obliku nepoznate rasvete, o šifri prepoznavanja, o aksanima i otvorenim vokalima koji se, zacelo, na prostranom atlasu banatskom mogu naći posvuda, a na rubovima osobito.Stoga je, može biti, imao pravo Miloš Crnjanski kada je izgovorio kako je "pesma Banaćana, široka kao ravnica, lagana kao ugojena stoka što hrani kao žito" i koja se "orila cele jeseni, uveče, iz jedne habzburške venerične bolnice".

Tišina je uvek u Banatu, i njena trpeljiva priroda bez sumnje je posledica surove kontinentalne klime, pomanjkanja vertikala koje nikako ne mogu da budu zamenjene ludajom, poslednjim činom pogleda preko grava, uznosito i oholo.

.Geografija duha je stvar gotovo zaumna: Pred nama je pesnička, sasvim svetska a naša ANTOLOGIJA koju grade devet naših nezaobilaznih pesnika dvadesetopg veka : Todor Manojlović, Žarko Vasiljević, Miloš Crnjanski, Dušan Vasiljev, Bogdan Čiplić, Vasko popa, Miroslav Antić, Vujica Rešin Tucić, Vojislav Despotov.

Dvadeseti vek isto ima svoje mene, svoje epohe i svoje predrasude. Ima i banatske književne centre, ljubomorno pažene, ne uvek mažene, neprekidno. Nije o tome reč. Opredeljenje za intimnu, ličnu kartu književnog Banata, dale su fizionomije devet pisaca koji već uveliko jesu klasika. I kojih, isto, već odavno nema među nama.