LOV NA SNARKA

„Lov na Snarka“, razigrani spev Luisa Kerola, je remek delo nonsens poezije, koji je slavnog pisca, tvorca Alisinih fantastičnih putešestvija, definitivno smestio na sam vrh ovog žanra (čiji je on, uzgred rečeno, uz zemljaka Edvarda Lira i rodonačelnik), na kome, evo, već duže od veka, odoleva. Kalambur, maestralno žongliranje rečima i salve potpuno ludog i inteligentnog humora, sasvim su očekivano odlika i ovog Kerolovog dela. No, sa „Snarkom“ ovaj čudesni autor ide još dalje zidajući svoju veselu priču od bezbroj slojeva satiričnih metafora kojima stavlja pod lupu engleski mentalitet i moralne vrednosti na kojima počivaju odnosi u društvu viktorijanske engleske.

Ovoga puta duhovite mudrolije i jezičke majstorije naišle su na plodno tle u prevodilačkoj inspiraciji jednog od najduhovitijih naših pesnika, dokazanog i afirmisanog upravo u žanru apsurda, Peđe Trajkovića. Kroz kreativnu sinhronizaciju njihovih pesničkih talasnih dužina, prepev se izdiže iznad pukog jezičkog stihovanog prenošenja fabule, prihvata pesnikovu igru i čini je apsolutno kompatibilnom sa vremenom i jezikom u kome i na kome će se sresti sa čitaocima. Ova verzija „Snarka“ izdiže ovaj spev iz uštogljenih viktorijanskih okvira i jasno pokazuje da je Kerol stvorio književno delo koje prelazi vremenske, teritorijalne i jezičke barijere.

Čudesna avantura družine sastavljene od ljudi ( pa i ne samo ljudi) različitih zanimanja, različitih sklonosti i karaktera, različitog stepena obrazovanja, iz različitih društvenih slojeva, koji listom i bez rezerve stavljaju svoje živote u ruke potpuno nekompetentnom i suludom vođi,da ih vodi na put „ ne zna se gde“ u lov na „ ne zna se šta“, učiniće vam se „deja vu“. Sve će vam delovati poznato: i to da „ne zna se gde“ i „ ne zna se šta“ postaje pitanje nad pitanjima i osnovni preduslov srećnog života; i ta opčinjenost navigacijom koja ne priznaje strane sveta, uporednike i meridijane; i opijenost izmišljenim pričama o sopstvenoj istoriji. Najviše, svakako, da glavni junak, običan mali čovek koji je , najpre, sve imao, pa onda sve na tom putu izgubio, uporno traga za izlazom iz situacije i u finalu ga nalazi kroz fizičko iščezavanje sa ovog sveta... Onda će vam se dva zaključka nametnuti sama od sebe. Ili je Luis Kerol terao šegu sa nama Srbima, ili glupost nije samo naša privilegija. Kako je prva mogućnost malo verovatna, jer teško da je slavni autor uopšte čuo za nas (da jeste „Alisa“ bi danas bila trilogija), ostaje ovaj drugi – ljudska glupost ne poznaje granice, ni vremenske, ni teritorijalne. Jedino u čemu se uspešni razlikuju od neuspešnih je da prvi znaju da uče na greškama, a drugima „lov na Snarka“ postaje smisao života, tradicija, deo folklora i način za iskazivanje vrhunskog patriotizma.