Prolećima si potreban je prva zbirka pesama Nikole Radića i druga knjiga edicije Trop Autsajder, koja se bavi novim glasovima domaće književnosti.
Pesme su kratke, jasne i pitome. Prate fokus nekadašnjeg otuđenika, subjekta koji se bori sa iskustvenim diletantizmom, suočenog sa zidinama koje su pokosile i veće, snalažljivije. Lirski subjekt u zidove i vratnice gleda, ali ostaje izvan, u borbi za slobodu, znajući da je pristanište stanje, da će kuća biti svuda gde je duh nadražen. Kada je obezbeđen, savremeni subjekt gubi na kreativnosti i Nikola Radić to zna. Zabavnije mu je da se bori, nego da se preda, pa iako je možda manji od onih koje su vremena ustoličila kao heroje, Radićev pesnički subjekt jednostavno nije kukavica.
(- – -)
Zbirka otvara pitanje: Gde su ljudi? Sa sobom se naučilo i to je prvom zbirkom Radić uspeo da dokaže kao stvarnu refleksiju, pokazavši budućim čitaocima da čovek može postati biće saglasnosti. Rilke se na početku pitao ko bi iz četa anđeoskih uspeo da čuje krik. Nikola je svoj krik potopio u fini plićak daltonizma. Boje, dakle, nisu jake. One su elegantne i suptilne, nijansirane onako kako to izgleda na prvom stepeniku koji čoveka povezuje sa kosmičkim. To je od ekspresionizma naučio, od Srbije, Francuske, Turske, prijatelja, prijatelja umetnika, muzike i recitacije.
Gde su ljudi, možda je znala Veronika Behalkova. A ono što ključarica krije pod svojom suknjom nije pitanje za jednu zbirku, već za čitavu novu poetiku koja se nakon proleća u našim književnostima dogodila.
Ivana Peško
