MAŠINA ZA RASIPANJE PARA MAŠINA ZA RASIPANJE PARA
DAN GRAF

MAŠINA ZA RASIPANJE PARA

Šifra artikla: 329759
Isbn: 9788660300029
„Svi smo slušali o zločinima u Ruandi ili Sijera Leone polovinom devedesetih. I svi smo osuđivali te zločine. Smatrali smo da je to nedopustivo, nehumano i kriminalno, te da počinioci takvih zločina treba da završe iza rešetaka. Ipak, zamislite da ste ikada mogli da otputujete u Kigali ili Fritaun, i onda lično vidite ljudske trupove, odsečene ruke i noge kako leže razbacane po ulici. Kako biste reagovali? Iako ste sve to znali, užas koji nastaje kada celu stvar vidite na licu mesta morao bi da vas šokira. Nakon prizora vaše razumevanje cele stvari mora da se popne na jedan viši nivo. Pre ličnog iskustva mislite da je zločin nedopustiv; posle ličnog iskustva osećate potrebu da nešto lično preduzmete.

Otprilike tako sam se osećao kada sam sredinom septembra postao savetnik ministra privrede. Mislio sam da znam kako sistem funkcioniše. Na predavanjima iz političke ekonomije i teorije javnog izbora sam studentima često izlagao koncepte kojima se objašnjava kako državna intervencija može da upropasti privredu. Ipak, kada sam došao u ministarstvo i video na licu mesta podatke i detalje o postojećim institucijama, bio sam šokiran.

Najviše sam bio šokiran institucijama koje su služile za rasipanje novca poreskih obveznika. Radi se o skupu institucija koji čine: samo ministarstvo privrede, Fond za razvoj, SIEPA, i Agencija za privatizaciju. Taj skup institucija slikovito nazivam “mašinom za rasipanje para”. Od mehanizma po kome su te četiri institucije trošile javni novac zastajao je dah. U ostatku bloga opisujem način na koji je radila, i neto efekte njenog rada.

Mašina je počela sa radom 2008. godine, iako su pravi efekti mogli da se osete tek naredne godine. (Istina, mnoge ove institucije postojala su i pre 2008. godine, ali su razmere traćenja novca poreskih obveznika bilo manje, delimično i zato što je to tada stizao veliki deo novca iz inostranstva u vidu prihoda od privatizacije koji je anulirao rasipanje.)

Kako je poznato, Srbiju je 2008. godine zahvatila svetska finansijska kriza. Došlo je do opšte nestašice kredita u bankama koje su se kockale hipotekarnim kreditima. Da bi održale agregatnu tražnju, države su umesto banaka preuzele posao finansiranja privrede. To je, na različite načine, počela da radi i Vlada Srbije. Razume se, takvo ponašanje imalo je u svoju cenu. Pošto su evropske države od uvođenja evra izgubile slobodu da štampaju novac koji je privredi bio neophodan, počele su da se zadužuju. Mi smo se takođe zadužili (javni dug je sa 29,2% BDP 2008, godine porastao na 58% BDP-a 2013. godine), iako smo jedan deo prilagođavanja na nove uslove obavili putem depresijacije dinara.

Veća državna potrošnja je trebalo je da podstakne privrednu aktivnost. U vremenima krize privatni investitori ne žele da ulažu, banke ne žele da pozajmljuju, a potrošači ne žele da troše, naslućujući još gora vremena u bliskoj budućnosti. Jedini akter koji tada treba da troši je država. Tako je mislio Kejnz. Međutim, Kejnz nije vodio računa o tome koliko takva potrošnja košta. Ako se ispostavi da je trošak veći od koristi, ne postoji ekonomsko opravdanje za takvu vrstu ekonomske aktivnosti, ko god je sprovodio. (Podvlačim za čitaoce koji veruju u državnu intervenciju: ovde se ne radi o pitanjima društvene pravde i socijalne politike, već o pitanju ekonomske efikasnosti. Ko god tvrdi da može bolje od tržišta da obezbedi privredni rast, mora da za to pruži dokaze iz ugla ekonomske efikasnosti. Drugim rečima, mora da dokaže da je trošak te aktivnosti manji od njene koristi.)

Vratiću se na kraju na pitanje dokaza i neto troška. Sada prelazim na institucionalni mehanizam mašine za rasipanje para: to je činjenica da nad njom nije bilo kontrole, te da su celu stvar sprovodili političari i birokrate. I jedni i drugi imaju inferiorno ekonomsko znanje (čak iako su studirali ekonomiju) u odnosu na preduzetnika koji ima superiorno ekonomsko znanje (čak iako nije studirao ekonomiju, ili možda uopšte nije završio fakultet).

Mašinu je predvodio Fond za razvoj, osnovan još devedesetih godina. Evo samo nekih činjenica. Fond za razvoj ima 61 zaposlenog i oko 20.000 izdatih kredita. Može li jedan zaposleni da, u proseku, vodi računa o 327 kredita? Fond ima portfolio od oko 2 milijarde evra. Od toga je 60% nenaplativo. Fond za razvoj spiskao je oko milijardu evra, delivši kredite koji se nikada neće vratiti.

Ko su bili korisnici tih kredita? Jedan deo su bili obični privrednici koji su nekada mogli, a nekad nisu mogli da vrate kredite. Klijenti su takođe bili preduzeća u restrukturiranju (koja je trebalo da se privatizuju). Međutim, postojala je i treća vrsta klijenata — preduzeća koja poseduju tajkuni, i preduzeća koja poseduju političari ili njihova rodbina. Šta mislite, kako su ti klijenti trošili kredite koje nisu vraćali? Kako su se odužili onima koji su im omogućili da ih uzmu pa ne vrate? Pitanja su retorička. Novac od ovakvih kredita usmeravao se delom u proizvodnju, a delom u stranačku kasu i privatne džepove. Fond nije imao razrađen mehanizam selekcije privrednika koji dobijaju kredite, a sami krediti nisu kontrolisani. Nije ni čudo da je milijarda evra kredita nenaplativa. Tako se rasipa novac poreskih obveznika za lične i stranačke potrebe.

Ništa manje se rasipnički nije ponašalo ministarstvo privrede koje je dizajniralo mašinu. Ministarstvo je ogroman deo svog budžeta trošilo na subvencije. Razume se, kao i u slučaju Fonda za razvoj i SIEPE, i ono je imalo diskreciono pravo da selektivno dodeljuje subvencije iz svog budžeta. Samo u avgustu, kada se već znalo da će prethodni ministar morati da napusti vladu, iz budžeta ministarstva raspodeljeno je 120 miliona evra subvencija.

Agencija za privatizaciju nije imala ovlašćenje dodele kredita ili subvencija, ali je na jedan indirektan način takođe rasipala novac poreskih obveznika. Agencija je skoro potpuno obustavila proces privatizacije, omogućujući preduzećima u društvenom vlasništvu da žive na sistemu subvencija Fonda za razvoj, a da ništa ne proizvode. Fond za razvoj se delimično pretvorio u fond za socijalnu pomoć, čime se nalazio savršen izgovor za nastavak rada mašine za rasipanje para koja je finansirala stranačke preduzetnike i njima bliske privrednike.

Privatizacija je, međutim, samo prividno zaustavljena. Kada je javnost mislila da je privatizacija stala, preduzeća su nastavila da se prodaju daleko od očiju javnosti. Na pojedinačne slučajeve niko nije obraćao pažnju, a proces prodaje je bio sve štetniji i štetniji po državu Srbiju, jer su preduzeća prodavana ispod cene. Umesto da sprečava prodaju preduzeća ispod cene, Agencija se izvrnula u svoju suprotnost, obezbeđujući prodaju ispod cene (poslednji takav primer su Vršački vinogradi). Za niz takvih privatizacija posle 2004. godine kojima je oštećen republički budžet i dalje niko nije odgovoran.

Naposletku, da kažem nešto i o dokazima, tj. neto efektu rada mašine za rasipanje para u periodu 2009-2013. Prosečan privredni rast u datom periodu je negativan (-0,8%). Stopa nezaposlenosti je u oktobru 2009. godine iznosila 16,4%, a u aprilu 2013. godine 24,2% (radi se o procentu ukupno radno aktivnog stanovništva starijeg od 15 godina). Mašina nije donela privredni rast i veću zaposlenost. Brojevi su neumoljivi. Ne morate da budete ekspert da biste razumeli njihovo značenje.“

Autor
0,00 RSD
950,00 RSD
950,00 RSD
Ušteda: 0,00 RSD
Obavesti me o sniženju
  • NSZ
0+ komada na lageru
Količina: 1 Kom
2
1
Sačuvajte u listi želja
Pomoć
„Svi smo slušali o zločinima u Ruandi ili Sijera Leone polovinom devedesetih. I svi smo osuđivali te zločine. Smatrali smo da je to nedopustivo, nehumano i kriminalno, te da počinioci takvih zločina treba da završe iza rešetaka. Ipak, zamislite da ste ikada mogli da otputujete u Kigali ili Fritaun, i onda lično vidite ljudske trupove, odsečene ruke i noge kako leže razbacane po ulici. Kako biste reagovali? Iako ste sve to znali, užas koji nastaje kada celu stvar vidite na licu mesta morao bi da vas šokira. Nakon prizora vaše razumevanje cele stvari mora da se popne na jedan viši nivo. Pre ličnog iskustva mislite da je zločin nedopustiv; posle ličnog iskustva osećate potrebu da nešto lično preduzmete.

Otprilike tako sam se osećao kada sam sredinom septembra postao savetnik ministra privrede. Mislio sam da znam kako sistem funkcioniše. Na predavanjima iz političke ekonomije i teorije javnog izbora sam studentima često izlagao koncepte kojima se objašnjava kako državna intervencija može da upropasti privredu. Ipak, kada sam došao u ministarstvo i video na licu mesta podatke i detalje o postojećim institucijama, bio sam šokiran.

Najviše sam bio šokiran institucijama koje su služile za rasipanje novca poreskih obveznika. Radi se o skupu institucija koji čine: samo ministarstvo privrede, Fond za razvoj, SIEPA, i Agencija za privatizaciju. Taj skup institucija slikovito nazivam “mašinom za rasipanje para”. Od mehanizma po kome su te četiri institucije trošile javni novac zastajao je dah. U ostatku bloga opisujem način na koji je radila, i neto efekte njenog rada.

Mašina je počela sa radom 2008. godine, iako su pravi efekti mogli da se osete tek naredne godine. (Istina, mnoge ove institucije postojala su i pre 2008. godine, ali su razmere traćenja novca poreskih obveznika bilo manje, delimično i zato što je to tada stizao veliki deo novca iz inostranstva u vidu prihoda od privatizacije koji je anulirao rasipanje.)

Kako je poznato, Srbiju je 2008. godine zahvatila svetska finansijska kriza. Došlo je do opšte nestašice kredita u bankama koje su se kockale hipotekarnim kreditima. Da bi održale agregatnu tražnju, države su umesto banaka preuzele posao finansiranja privrede. To je, na različite načine, počela da radi i Vlada Srbije. Razume se, takvo ponašanje imalo je u svoju cenu. Pošto su evropske države od uvođenja evra izgubile slobodu da štampaju novac koji je privredi bio neophodan, počele su da se zadužuju. Mi smo se takođe zadužili (javni dug je sa 29,2% BDP 2008, godine porastao na 58% BDP-a 2013. godine), iako smo jedan deo prilagođavanja na nove uslove obavili putem depresijacije dinara.

Veća državna potrošnja je trebalo je da podstakne privrednu aktivnost. U vremenima krize privatni investitori ne žele da ulažu, banke ne žele da pozajmljuju, a potrošači ne žele da troše, naslućujući još gora vremena u bliskoj budućnosti. Jedini akter koji tada treba da troši je država. Tako je mislio Kejnz. Međutim, Kejnz nije vodio računa o tome koliko takva potrošnja košta. Ako se ispostavi da je trošak veći od koristi, ne postoji ekonomsko opravdanje za takvu vrstu ekonomske aktivnosti, ko god je sprovodio. (Podvlačim za čitaoce koji veruju u državnu intervenciju: ovde se ne radi o pitanjima društvene pravde i socijalne politike, već o pitanju ekonomske efikasnosti. Ko god tvrdi da može bolje od tržišta da obezbedi privredni rast, mora da za to pruži dokaze iz ugla ekonomske efikasnosti. Drugim rečima, mora da dokaže da je trošak te aktivnosti manji od njene koristi.)

Vratiću se na kraju na pitanje dokaza i neto troška. Sada prelazim na institucionalni mehanizam mašine za rasipanje para: to je činjenica da nad njom nije bilo kontrole, te da su celu stvar sprovodili političari i birokrate. I jedni i drugi imaju inferiorno ekonomsko znanje (čak iako su studirali ekonomiju) u odnosu na preduzetnika koji ima superiorno ekonomsko znanje (čak iako nije studirao ekonomiju, ili možda uopšte nije završio fakultet).

Mašinu je predvodio Fond za razvoj, osnovan još devedesetih godina. Evo samo nekih činjenica. Fond za razvoj ima 61 zaposlenog i oko 20.000 izdatih kredita. Može li jedan zaposleni da, u proseku, vodi računa o 327 kredita? Fond ima portfolio od oko 2 milijarde evra. Od toga je 60% nenaplativo. Fond za razvoj spiskao je oko milijardu evra, delivši kredite koji se nikada neće vratiti.

Ko su bili korisnici tih kredita? Jedan deo su bili obični privrednici koji su nekada mogli, a nekad nisu mogli da vrate kredite. Klijenti su takođe bili preduzeća u restrukturiranju (koja je trebalo da se privatizuju). Međutim, postojala je i treća vrsta klijenata — preduzeća koja poseduju tajkuni, i preduzeća koja poseduju političari ili njihova rodbina. Šta mislite, kako su ti klijenti trošili kredite koje nisu vraćali? Kako su se odužili onima koji su im omogućili da ih uzmu pa ne vrate? Pitanja su retorička. Novac od ovakvih kredita usmeravao se delom u proizvodnju, a delom u stranačku kasu i privatne džepove. Fond nije imao razrađen mehanizam selekcije privrednika koji dobijaju kredite, a sami krediti nisu kontrolisani. Nije ni čudo da je milijarda evra kredita nenaplativa. Tako se rasipa novac poreskih obveznika za lične i stranačke potrebe.

Ništa manje se rasipnički nije ponašalo ministarstvo privrede koje je dizajniralo mašinu. Ministarstvo je ogroman deo svog budžeta trošilo na subvencije. Razume se, kao i u slučaju Fonda za razvoj i SIEPE, i ono je imalo diskreciono pravo da selektivno dodeljuje subvencije iz svog budžeta. Samo u avgustu, kada se već znalo da će prethodni ministar morati da napusti vladu, iz budžeta ministarstva raspodeljeno je 120 miliona evra subvencija.

Agencija za privatizaciju nije imala ovlašćenje dodele kredita ili subvencija, ali je na jedan indirektan način takođe rasipala novac poreskih obveznika. Agencija je skoro potpuno obustavila proces privatizacije, omogućujući preduzećima u društvenom vlasništvu da žive na sistemu subvencija Fonda za razvoj, a da ništa ne proizvode. Fond za razvoj se delimično pretvorio u fond za socijalnu pomoć, čime se nalazio savršen izgovor za nastavak rada mašine za rasipanje para koja je finansirala stranačke preduzetnike i njima bliske privrednike.

Privatizacija je, međutim, samo prividno zaustavljena. Kada je javnost mislila da je privatizacija stala, preduzeća su nastavila da se prodaju daleko od očiju javnosti. Na pojedinačne slučajeve niko nije obraćao pažnju, a proces prodaje je bio sve štetniji i štetniji po državu Srbiju, jer su preduzeća prodavana ispod cene. Umesto da sprečava prodaju preduzeća ispod cene, Agencija se izvrnula u svoju suprotnost, obezbeđujući prodaju ispod cene (poslednji takav primer su Vršački vinogradi). Za niz takvih privatizacija posle 2004. godine kojima je oštećen republički budžet i dalje niko nije odgovoran.

Naposletku, da kažem nešto i o dokazima, tj. neto efektu rada mašine za rasipanje para u periodu 2009-2013. Prosečan privredni rast u datom periodu je negativan (-0,8%). Stopa nezaposlenosti je u oktobru 2009. godine iznosila 16,4%, a u aprilu 2013. godine 24,2% (radi se o procentu ukupno radno aktivnog stanovništva starijeg od 15 godina). Mašina nije donela privredni rast i veću zaposlenost. Brojevi su neumoljivi. Ne morate da budete ekspert da biste razumeli njihovo značenje.“

Autor

Ostavi komentar

Karakteristika Vrednost
Kategorija POLITIKA
Autor Dušan Pavlović
Izdavač DAN GRAF
Pismo Latinica
Povez Tvrd
Godina2016
Format17x24
Strana311

Slični proizvodi

Uznemirujuća studija o prošlosti i pretnjama zajedničkoj evropskoj budućnosti! Sve o ev...
2.112,00 RSD
2.640,00 RSD
Svojevrsna enciklopedija srpske obaveštajne službe od najranijih dana, sve do kraja Prv...
1.056,00 RSD
1.320,00 RSD
U tri kratke godine između „Okupirajmo Volstrit“ i Putinovog „Okupirajmo Krim“, svedoci...
528,00 RSD
660,00 RSD
Dr Vladimir Mikić je napisao obimnu analizu spoljnopolitičkih nadležnosti predsednika S...
1.584,00 RSD
1.980,00 RSD
Kosovizacija Evrope je treća knjiga diplomatskih pisama Srećka Đukića iz Sofije. Pretho...
880,00 RSD
1.100,00 RSD
Istrage Dika Martija o najvećim zaplenama heroina u Švajcarskoj do tajnih zatvora CIA, ...
990,00 RSD
Ovaj vodič je zamišljen kao mala škola demokratije, koja ima za cilj da onima koji se b...
528,00 RSD
660,00 RSD
„Četvrt veka američke planetarne dominacije (1990–2015), za istoriju ne znači mnogo, al...
704,00 RSD
880,00 RSD
Uprkos oštrim nacionalnim sukobima, Jugoslavija ne bi mogla da se raspadne sama. U tome...
748,00 RSD
935,00 RSD
1.320,00 RSD
1.650,00 RSD
1.320,00 RSD
1.650,00 RSD
Pomoć