"Priče iz zbirke Odapeta strela najpre se odlikuju atmosferom usamljenosti i praznine kao i značajem duševnih procesa koji se sporo i neuhvatljivo dešavaju. De Karvaljo u svim svojim delima, pa i u Odapetoj streli, za junake uzima pripadnike srednje klase koje na različite načine pritiska sopstvena neostvarenost i neodređenost svakodnevnog života. Psihološki usmereno pripovedanje, bez pouka i „poenti”, zajedno sa svedenim izrazom i osećajem za tok radnje omogućava ambivalenciju i višeznačnost ovih priča, koje na autentičan način uspostavljaju vezu sa tadašnjom pojavom francuskog novog romana i egzistencijalizma.
Jedna ideja pala joj je na pamet iznenada i više je nije napuštala, kao da čeka odobrenje. A ona nije znala da li je u stanju to da uradi. Najednom kao da ju je obuzela nekakva slabost, koju je možda izazvala navika da razmišlja, koja je prestala i morala je biti zamenjena nekom drugom – ali hoće li za to biti prilike? Između jednog i drugog perioda, prirodno, mora da postoji nekakav prelaz. To je normalno. Ali ne, kod nje toga nije bilo.
"
