Ako ne možemo da budemo genijalni kao Ajnštajn, vredi li studirati fiziku? Ako ne možemo da budemo brzi kao Bolt, da li da uopšte probamo da trčimo? Ima li smisla da pokušavamo da sviramo klavir ako ne možemo da budemo virtuozni kao Mocart?
Svi se suočavamo sa ograničenjima – ne samo u talentu nego i u prilikama. Pokušavamo, ne uspevamo i zaključujemo da smo stigli do granice svojih mogućnosti ili menjamo pravac posle samo nekoliko koraka. U oba slučaja, ne stignemo onoliko daleko koliko smo mogli. Zaboravljamo da ono što postignemo u maratonu života u velikoj meri zavisi od naše petlje – od strasti i istrajnosti u ostvarivanju dugoročnih ciljeva.
Imati petlju znači koračati dalje. Imati petlju znači držati se cilja koji ima svrhu. Imati petlju znači ulagati, iz dana u dan i iz godine u godinu, u napornu vežbu. Imati petlju znači pasti sedam puta i ustati i osmi put.
„Knjiga o uspehu koju svako mora da pročita.“ – Forbes
