Konstruktivizam je pravac koji se još uvek nalazi u procesu nastajanja. Ova tvrdnja ne treba da čudi kada se u obzir uzmu osnovne postavke same konstruktivističke perspektive, jer srž konstruktivizma podrazumeva pre svega neprestani proces uobličavanja i ustrojavanja. Tako dinamički, razvojni i evolutivni aspekt konstruktivizma predstavlja njegov glavni doprinos istoriji ideja.
Mada bi se za začecima konstruktivističkih ideja moglo tragati daleko u prošlost, o konstruktivizmu kao o grupi različitih pravaca u psihologiji koji imaju zajedničke metateorijske pretpostavke, počelo je da se govori osamdesetih godina prošlog veka. U proteklih dvadesetak godina, primećeno je da je učestalost upotrebe ovog pojma u psihološkoj literaturi porasla sa manje od hiljadu referenci s početka sedamdesetih, do preko pet hiljada referenci u dvehiljaditoj godini. Tokom ovog perioda izrazi kao što su „konstruktivizam“ i „konstruktivistički“ postali su veoma odomaćeni u domenima neurologije, biologije, psihologije, psihoterapije i sociologije – što govori i o tome da ovaj pravac sa sobom nosi veliki integrativni potencijal. Ipak, mnoge ideje koje su se u nekim naučnim disciplinama javljale i pre pojave konstruktivističkog pravca, bile su veoma srodne osnovnim načelima konstruktivizma i vrlo podsticajne za njegov razvoj. Zbog toga bi se moglo reći da konstruktivističke ideje nisu nove, već da je nov pre svega pokušaj ujedinjenja u jedan zajednički pravac brojnih srodnih ideja začetih u različitim epohama ljudske misli.
Dušan Stojnov
