KNJIŽARA JUČERAŠNJIH DANA

Ova misterija, porodična drama, triler govori o neophodnosti novog početka, pomirenja, neophodnosti oproštaja i bar malo zaborava. Dobro, to je lepo, nego, koliko je to lako, pa, nije uopšte lako, gotovo je nemoguće, lako je želeti oprostiti svakim atomom svog bića i izgovoriti da si nešto oprostio, ali da tebe i osobu kojoj opraštaš prođe trajan(naglašavam, trajan) blagodatan osećaj i olakšanje otklonjene negativnosti, netrpeljivosti, sukoba, pa, to nije baš tako jednostavno. Poruka knjige je i da nam je utočište neophodno, pa što to ne bi bila knjižara, zar ne? Da, ali opet nam je potreban intenzivan, dugotrajan unutrašnji mir, bili u knjižari ili bilo gde drugde, a nikako u knjigama da ga nađemo, mislim, nekii su možda i našli, ne mogu da kažem, ali većina nije, ali baš to svi očekuju od literature, da li ćemo to naći, ko zna, što reče mađarski pisac Laslo Krasnahorkai: „reči ne otkrivaju ništa, čak je sasvim izvesno da one postoje upravo zato da bi prikrile izlaz“. Ima tu nešto.