Provevši duže vreme s Borhesom u Buenos Airesu, gradu koji sam po sebi lavirint, gradu koji svetli, Borhesov italijanski izdavač je došao na ideju o Vavilonskoj biblioteci, antologiji fantastične književnosti u desetak knjiga, koju bi izabrao, uredio i uvodom propratio veliki argentinski pisac – jer se ideja beskrajne Vavilonske biblioteke nalazi u samoj srži Borhesove poetike.
Mnoga iznenađenja čekaju čitaoca: od plemenitih istočnih izvora ranije neprevođenih, do već slavnih, ponovo otkrivenih imena, sa njihovim manje poznatim delima, „ponovo izmišljenih“ hiljadama odraza u ogledalu Borhesovih pogleda.
Iz Borhesovog predgovora:
Kako god, želim izneti lično iskustvo. Sada, čitajući ponovo te tako daleke stranice, otkrivam u njima, zapanjen i zahvalan, priče za koje sam verovao da sam ih sam izmislio, a koje sam samo na svoj način razradio u drugim tačkama prostora i vremena. Još značajnijim mi se čini što sam otkrio ambijent istovetan onom iz svojih priča. U kasnijim godinama sam uzimao Istoriju o Hristu, Goga i delo o Danteu, knjige koje su napisane, verovatno, da bi postale bestseleri. Sasvim slično Pou, koji je, bez sumnje, bio jedan od njegovih učitelja, Đovani Papini ne želi da njegove fantastične priče izgledaju stvarne. Čitatalac od početka oseća da se svaka od njih zbiva u nestvarnom okruženju. Naveo sam Poa, mogli bismo dodati da je tu i nasleđe nemačkih romantičara i Hiljadu i jedne noći. Ta uverenost u nestvarno odgovara onome što znamo o njegovoj sudbini, to jest, kako je uvek bio opsednut time da ga vreba neka mora, koja ga je poslednjih godina života zaista nemilosrdno obuzimala.
