Teško bi bilo poreći da se u poslednjih 20–30 godina okruženje veoma izmenilo. Onaj ko nije baš siguran u to neka samo pogleda oko sebe i videće da pije flaširanu vodu, da na letovanje ide opremljen sredstvima za zaštitu od sunca sa velikim zaštitnim faktorom, da nije siguran kako da planira neke aktivnosti zbog toga što se vremenske prilike ubrzano menjaju, da ga mediji bombarduju informacijama o mogućim posledicama kvara na nuklearnim elektranama i zastrašuju mogućim nuklearnim terorizmom, da su gradovi prepuni kamera koje prate svaki pokret građana u strahu da se ne dogodi upravo tako nešto, da prestaje da se reklamira jedna vrsta dezodoransa a počinje drugi, „ekološki ispravniji“, da se tehnologije sagorevanja fosilnih goriva u automobilima sve više usavršavaju, da su upozorenja o višku CO2 koji se izbacuje u vazduh sve učestalija, da stepen motorizacije u svim zemljama vrtoglavo raste, da se sve više poljoprivrednog zemljišta pretvara u izgrađeno zemljište, da se stepen urbanizacije u svim sredinama ubrzano povećava, da se neprekidno vode regionalni ratovi uz prisustvo ili podsticanje svetskih sila upravo tamo gde se nalaze izvori fosilnih goriva ili prirodnog gasa, da se preporučuje upotreba štedljivih sijalica koje su višestruko skuplje od neštedljivih, da se insistira na prelasku na nove, čistije tehnologije (koje su, uzgred, po inicijalnim troškovima višestruko skuplje), da se u celom svetu svi nešto bune i organizuju protiv zagađenja prirode, da parlamenti više ne mogu da odole pritisku onih partija i stranaka koje se brinu o okruženju te da one postaju sastavni deo nacionalnih i nadnacionalnih politika, da se političari utrkuju ko će biti ekološkiji u svojim izjavama, da sve više dece u zemljama koje zovemo nerazvijenim umire od neuhranjenosti, da su deponije smeća prepune ostataka hrane onih koji veruju da su siti ili pak proizvodima koji ne mogu da se recikliraju...
.png){kind=logo}
