O usponima i padovima jedne književnosti u određenom periodu (u jednom veku, npr.) kritičar može govoriti jedino ako polazi od stabilnog i konzistentnog estetičko-aksiološkog sistema, tj. ako u svoja tumačenja ugradi jasan (eksplicitan) ili podrazumevajući (implicitan)vrednosni sistem. Dvadeseti vek, međutim, obeležen je konfuzijom vrednosti (vrednosnom konfuzijom), kako su to precizno formulisali neki istoriosofi našeg doba. U ideologiji 20. veka – najšire shvaćenoj bilo kao zajednički pogled na svet i kolektivan doživljaj egzistencije koji ljude jedne nacije ili države u jednoj eposi povezuju u duhovnu zajednicu, bilo kao sistem raznorodnih formi duhovne kulture u kojima su takvi pogledi i doživljaji artikulisani i objektivizovani – gotovo da i nije bilo nikakvog stabilnog vrednosnog sistema, već dinamičnog i haotičnog sučeljavanja i sudaranja raznosmernih kulturno-istorijskih tokova, od kojih je gotovo svaki predstavljao afirmaciju nove i radikalnu negaciju neke aktualne ili prethodeće vrednosne orijentacije.
