Ovo je druga knjiga Pjera Bajara koju je objavljuje Službeni glasnik. Nakon naslova Kako da govorimo o knjigama koje nismo pročitali? Bajar je ponovo uzeo neobičan predmet za svoju analizu: pojam književnog plagijata, ali u obrnutom smislu od uobičajenog – plagijat načinjen od strane pisca koji je vremenski prethodio plagiranom autoru. Bajar duhovito, inteligentno i eruditski upućuje na način na koji je Niče plagirao Frojda, Mopasan Prusta, Lorens Stern Džojsa, Rasin Igoa, a Kafka Beketa, Imrea Kertesa ili Antoana Volodina. “U epohi u kojoj pojam književne svojine ima tendenciju nestajanja, valja nastaviti s odbranom nekih osnovnih vrednosti i izvesnog shvatanja intelektualnog poštenja”, kaže Bajar u uvodu knjige. “Nije sramota inspirisati se, delimično ili naširoko, pređašnjim ili potonjim autorima. Podložnije je kritici kada se to prikriva i tada je na istraživačima i istoričarima književnosti da, bez nepotrebne agresivnosti ali odlučno, svakome vrate ono što mu pripada.”
