Lopov poštenjačina progovara u četrdeset tri ilustrovane priče i jednoj uvodnoj belešci – onoj od koje je sam sebi ukrao ilustraciju. Iako tematski potpuno različite, raznolike i šarene, pripovedni glas kao da nameće jedinstven ton: to je glas koji se obraća zapitanim nad čudnim i čudnjikavim situacijama, onima koji vide neobičnost u sasvim običnim stvarima i da svemu tome (ukoliko smisao ne postoji) barem besmisleno nacrtaju brkove u prolazu. Ciljna čitalačka grupa može da se ukratko definiše ovako: ljubitelji narodnih priča, ljubitelji ruskih narodnih bajki, oni koji književnosti mogu da oproste poneki dosadan redak, obožavaoci Egziperija, života, čuda, svakodnevice, samotnjaci, ekstraverti i ludaci, osetljivi i preosetljivi, poštovaoci Danila Harmsa i grafičkih novela, čitači knjiga za decu, čekači na semaforu, ali i oni što prelaze na crveno.
