„Iako sam zakoračio preko mnogo pragova, važni su za mene postali samo oni preko kojih zakoračimo u život.“
"Kojim god putem da krenete kroz ovaj kraj, jedva ćete sresti čovjeka, bilo koje vjere ili nacije. Ipak tu i tamo sretnete ponekoga. Osim preplanulog lica i koščate građe, koja krasi sve jednako, bilo koje vjere da su, na vas će utisak ostaviti oči ovih ljudi. Nakon dužeg posmatranja čini se da su to oči pune bola i tuge na koje niko nikada nije stavljao melem…"
Melanholičnom zbirkom priča Preko praga vladika zahumsko-hercegovački i primorski Grigorije Durić nesumnjivo ulazi u red darovitih bosanskohercegovačkih pisaca, koji svojom prozom nastavlja najbolju tradiciju pripovedača na srpskom jeziku, od Petra Kočića do Zuke Džumhura, Ive Andrića ili Meše Selimovića. Posle dve duže novele, Lazar i Priča o starom kralju, objavljene pre više godina, pisac se u ovoj zbirci okreće sudbinama malih ljudi u svom hercegovačkom podneblju s kraja burnog XX veka.
Kada piše o pojedinačnim sudbinama savremenika, njihovim nesrećama, nesporazumima i zabludama, bolestima, bedi i stranputici, pisac izdvaja najsvetlije trenutke njihovog života i nalazi najdragocenije crte njihovog karaktera. A kada piše o lopti, smehu, vozovima, o brigama, moru ili manastirima, Grigorije Durić oživljava zaboravljene ili ispražnjene prostore, predele i raspoloženja svoga ratom opustošenog podneblja.
Izvanredan psihološki portretista, autorski glas u ovoj knjizi uzdiže se iznad zlosrećnih podela u narodu, prelazeći preko uskog i sebičnog praga svoje kuće, vere i nacije, i daje nam svakim retkom svoje proze na znanje da će se ugledati na Andrićevu misao: „Najveća planina koju čovek mora preći je prag njegove sopstvene kuće.“
.png){kind=logo}
