Knjiga Minje Subote je raskošna priča o zemlji koje više nema. Iako nije pisana sa namerom da bude svedok jedne epohe, kroz prizmu estradnog života, ova knjiga je verodostojnije oslikala pedeset godina druge Jugoslavije nego što su to uradili mnogi istoričari, psiholozi, sociolozi i drugi olozi. Kako i zašto? Odgovor je jednostavan: na prvi pogled bezazlene priče, istinom koju nude, kao kada se gradi mozaik – kockica po kockica, vraćaju nas u vreme kada smo mislili da će blagostanje socijalne jednakosti večno trajati. Oproštaj sa tim vremenom bio je gorak i krvav, pa je to razlog više da se radujemo knjizi koja opominje i postavlja pitanje: zar je sve ovo trebalo srušiti da bi uplovili u današnjicu sa neizvesnim krajem.
Minja Subota piše pitko, realistički, pa posle svake pročitane priče čitalac ima utisak kao da je odgledao kratak film. A na kraju svakog od tih filmova Minja nudi pesmu koju obavezno valja čuti, kao zvučnu podlogu vremena u koje je priča uronjena.
Beograd nikad nije bio tako lep kao u Minjinim pričama. Beograd je slikao kroz ljude, koji su njegova duša: muzičari, novinari, pisci, manekeni, televizijske zvezde... Pritom nije zaboravio i njihove pratioce, „obične“ ljude, koji se hrane uspesima svojih ljubimaca, čije živote shvataju kao uzore kojima valja stremiti. Taj deo knjige posebno je interesantan, a vrhunac dostiže pričama iz Sovjetskog Saveza u koji su naši umetnici uneli duh zapadne kulture. Ova rečenica deluje kontradiktorno, jer je Jugoslavija bila socijalistička zemlja, ali to je zaključak koji nudi i Minjina knjiga.
Minja Subota je i vrstan fotograf, pa je i tu dimenziju uneo u svoju knjigu. Svaka njegova priča deluje kao fotografija na kojoj se sve jasno vidi. Taj putopisni dar posebno je istaknut u pričama vezanim za velike turneje, a vrhunac dostiže u nekoliko priča iz Sovjetskog Saveza. Među tim pričama se izdvaja storija iz rodnog mesta Josifa Visarionoviča Staljina, a najupečatljiviji je deo svedočenje Staljinovih sugrađana. Kombinujući reč i muziku, dobili smo zvučnu razglednicu jednog vremena o kome istorija još nije dala konačan sud.
Priča o epohi društvene zrelosti socijalističkog društva ostala bi krnja da Minja nije uplovio u vode u kojima nema foliranja. A to je muzika namenjena najmlađima. Priče o nastajanju tih pesama i odnosu vlasti prema nekima od njih (Hajdemo u Afriku da sadimo papriku, Razbole se lisica, suši se ko grana), govori o dečijim bolestima jednog društva, ali i o dečijoj duši Minje Subote. To je vrlo bitna odlika i ove knjige: duša čista kao dečija, bez zlih namera i skrivenih poruka.
Vanja Bulić
Kada pročitate ovu knjigu, saznaćete:
Kako je izgledala Tolstojeva Jasna Poljana u martu 1972. godine, pročitaćete ljubavnu priču koju krije jedan automobil u beogradskom Muzeju automobila, upoznaćete čoveka koji je Titu prikazao osam hiljada filmova i saznati koji je poslednji film Tito gledao. Pročitaćete kako je Braca Petković neeksplodiranu bombu na prikolici provezao kroz Beograd, i najzad ćete saznati da li je Tito stvarno bio Tito.
Pročitaćete da ima neispričanih priča iz sibirskih logora, da časovi srpskog mogu da se drže i u kafani „Tri šešira“, i kako se osećate kada vam u garderobu pred koncert uđu prave foke.
Saznaćete kako je Đorđe Marjanović bez pasoša stigao od Toronta do Beograda, kako je Živan Saramandić s Leonidom Brežnjevim igrao „Moravac“ i u prodavnici cipela u Nemačkoj pevao „Kneza Igora“, i kako je Arsen Dedić u Zapadnom Berlinu svirao „Hej Sloveni“.
Pročitaćete kako nastaju i nestaju pesme, zašto je zabranjeno da se pesma „Razbole se lisica“ izvodi kada je Tito bio u Kliničkom centru, videćete kako se u Titovo vreme Plavim vozom nije vozio samo predsednik Tito već i Miodrag Petrović – Čkalja.
Prošetaćete Gorjem, Staljinovim rodnim gradom, i biti u Šalonu u Francuskoj, gradu gde je snimljena prva fotografija na svetu.
.png){kind=logo}
