U podlozi romana nalazi se voda – tvorbeni element čoveka i sveta. Voda postoji kao životni uslov, magla kao uzrok i zabluda, potop kao posledica, a suza uzima čvrsto stanje da bi svedočila o kajanju. Halilović, pripovedajući kroz mitsku matricu, rekonstruiše prostor i vreme stvarajući mikrokosmos koji samo naizgled nema uporište u realnosti. U oniričkom, kosmogonijskom i antropogonijskom prikazu nastanka ovog mikrokosmosa Halilović zapravo daje makrokosmički obrazac: u prošlosti, ispod potopa, izranja organizovan prostor.
Tako se razrešava mitsko stanje: odnos između kulture i prirode, života i smrti, čoveka i životinje, istine i magije što su pitanja koja se protežu kroz ljudsku egzistenciju. Svaki detalj u romanu nosi mikrosmisao, a svaki proces zaodenut je kroz piščevo tumačenje vremena kao kategorije. Ep o vodi nosi zajedničko vrenje u kojem se stapaju: bajka, istorija, magija, mitologija, satira, vremenska ogledala, vododelnice i snovodelnice, istine i zablude… Halilovićeva ruka donosi i onaj oštri humoristički ton njegovih priča i pesničko majstorstvo, a čitaoca ostavlja u dilemi da li je snažniji singularitet zablude ili kretanje pojedinca i grupe ka njoj.
